Kraljević", a prosjak
"Rođen sam u Kelnu, gde se Rajna, zasićena svojom srednjorajskom ljupkošću, širi, uliva u potpunu ravnicu, ka magli Severnog mora: gde svetovna vlast nikada nije ozbiljno shvatana, duhovna još manje nego što se misli u nemačkim pokrajinama: gde su Hitlera zasipali saksijama, Geringa otvoreno ismejavali, tog krvožednog kicoša, koji je uspevao da se u toku jednog časa predstavi u tri različite uniforme".
Tako u "Sećanjima" o sebi piše Hajnrih Bel (1917-1985) nemački pisac i dobitnik Nobelove nagrade za književnost 1972. Bio je član nacionalne Nemačke akademije i mnogih drugih pokrajinskih, a napisao je tridesetak dela, među kojima su "Putniče, ako dođeš u Spa" (pripovetke sa ratnom tematikom), "Kuća bez čuvara" (roman), "Mišljenje jednog klovna" (roman), "Bilijaru pola deset (roman), "Grupni portret sa damom (roman), Izgubljena čast Katarina Blum" (pripovetka).
Roman "Mišljenja jednog klovna" za koji su nemački kritičari pisali da je to jedno od najboljih ostvarenja ovog pisca, naš list objavljuje u sredu u biblioteci "Novosti". Ovo delo, objavljeno u Nemačkoj 1963. a kod nas u izdanju "Prosvete" 1966. u izvrsnom prevodu i sa predgovorom Marije Đorđević, propraćeno je u ondašnjoj Zapadnoj Nemačkoj s jedne strane s velikim pohvalama, a sa druge sa nezapamćenim negodovanjem.
Čuveni kritičar Gitner Bleker, koji je do pojave romana "Mišljenja jednog klovna", "slučaju Bel" prilazio s krajnjom skepsom, ocenio je ovu knjigu kao delo u kome je piscu uspelo nešto veoma retko, da "preskoči sosptvenu senku".
- Temu koju je Bel za svoj novi roman srećno izabrao zove se klovn - piše Bleker. Klovn je sve - čovek blizine kao i daljine. On operiše stvarima svakidašnjice i smesta ga poentiranjem, preeksponiranjem, izobličavanjem uklanja: dete banalnog i njegov pobednik koje likuje: biće sveta i stvaralac antisveta, koji prvi raskrinkava i ismeva: čovek koji trpi i čovek koji trijumfuje u istom liku".
Glavni junak je Hans Špir koga Bel predstavlja u mnogostrukoj socijalnoj isprepletenosti. On je sin bogatog industrijalca i otvoreni su mu svi putevi do samih vrhova bezbednog i udobnog života u granicama buržoaskog društva. Što se Špir okreće protiv njih i traži svoj sopstveni put (završiće kao prosjak sa gitarom) to je posledica slobodne odluke čoveka koji ne može da učestvuje u lažima i podvalma postojećeg nemačkog društva.
Negde na sredini romana glavni junak, kad se još ne zna da će skrenuti "s ispravnog puta" ocu će reći: "Polako, polako, začudićeš se: najčudniji doživljaj našeg detinjstva bilo je saznanje da kod kuće nikada nismo žderali kako treba (...) nikada nismo bili tako siti, bar kod kuće ne". (...) Meni bi bilo milije da znam da li se to dešavalo iz škrtosti - ali znaš li ti zapravo šta oseća dete koje je celo poslepodne vozilo biciklu, igralo fudbal, plivalo u Rajni?" (...) Dođavola, znali smo kao deca uvek samo da smo bogati, vrlo bogati, ali od tog novca nismo imali ništa - čak ni dovoljno da jedemo (...) Znaš li čega sam kao dete uvek bio željan. Krompira."
Tog dečka kad odraste, čitalac će naći na železničkoj stanici usred karnevala, među veselim ludama, koji postaje i sam luda. Iako neće biti veseo on se tu osećao bezbedan, jer "nigde nije profesionalac bolje sakriven nego među amaterima". I zato će kritičar Bleker zaključiti: "Klovn Hans Špir strada, ali njegovo stradanje snažnije deluje nego pobeda, jer nas ono pogađa kao sopstvena krivica".
U ovom delu, kao i u ostalim Bel je svoj književni "zanat" shvatao kao poziv za akciju. Bio je oštar i beskompromisan, zato je nemačka desnica često izmišljala razna "zanimanja" slavnom piscu. Kao na primer da je političar bez stranke, salonski anarhista, levi katolik, teroristički podrivač.
Još uoči Drugog svetskog rata bio je poznat kao "anti ratni element" pa je bio prebačen da se protiv Rusa bori na Istočnom frontu od 1939. do 1945. kada su ga zarobili Amerikanci. Zato je mogao kasnije da kaže "Mrzim rat i sve one koji ga vole".
Pisac se zalagao za slobodu misli i govora, istupao je stalno protiv svih oblika državnog nasilja. Nije ostajao ravnodušan prema zlu i čoveku. Kada je umro, jedan Belov prijatelj je izjavio: "Nije mu bilo lako sa Nemcima, a ni Nemcima sa njim". Poručivao je kroz svoja dela i u govorima i razgovorima sa novinarima, svojim sugrađanima, ali i građanima sveta da budu humani, miroljubivi, plemeniti. Bel je uvek dizao glas protiv nepravde kad su drugi ćutali..."
Pismo sinovima
U čuvenom "Pismu sinovima", upućenom Vicentu i Reneu, Bel je ispričao kako je kao kaplar nacističkih trupa spasavao glavu pred Himlerovim letećim patrolama i žandarmima, koji su streljali svakog ko bi se našao "podalje od fronta":
- Jedinica kojoj sam pripadao - napisao je Bel - vukla se kroz Breltal, čas uzbrdo, čas nizbrdo, čas napred, čas natrag. Odjednom smo se našli na ivici sela, viorile su se bele zastave. Ni sam ne znam kako, moja kolona se raspala, a ja sam požurio kući. Ali me nasred ulice presreo poručnik s pištoljem uperenim u grudi i prisilio da se pridružim njegovoj jedinici besmislenog imena. Učinilo mi se da je bolje da se ne protivim ovom bezumlju. I tu sam posle nekoliko dana dopao američkog zarobljeništva...
Post je objavljen 27.08.2004. u 12:39 sati.