...upravo sam pregledao kutiju u kojoj držim sve što imam od tebe. moram priznat da je to strašno malo stvari gledajući koliko smo bili zajedno, par pisama, neke črčke i jedan rosal koji sam ti uzeo dok nisi gledala (još ga ima)...ljutim se na tebe radi onoga što piše u tim pismima...piše da su osjećaji koje sam u tebi pobudio toliko nevjerojatni da ih ne možeš opisati, piše da sam najbolji, nevjerojatan, toliko drag i dobar...piše da me voliš izvan riječi...izvan prostora, piše da češ me voljeti zauvijek, da neće postajati vrijeme kada me nečeš voljeti...piše toliko toga, toliko toga što sam ti dao, toliko toga sam napravio radi čega si se osjećala neopisivo, ali ne ljutim se radi toga, ljutim se zato što sam se ja onda osjećao kao govno, u svim tim pismima mi se stalno ispričavaš, jebiga ja se ne sjećam zašto, ali u svakom jebenom pismu se ispričavaš...zašto te pitam, toliko si me voljela a toliko mi to nisi mogla pokazati, toliko sam se trošio, da trošio...emocije...vrijeme...nade...misli...sebe, sebe sam trošio jer sam te volio...jer te volim, vatrom pakla i svjetlošću raja, bila si mi sve...
u biti se možda više ljutim na sebe nego na tebe, napisala si da sam te toliko volio, da ti bilo toliko lijepo da ti je to bilo previše, da nisi mogla podnijeti toliko ljubavi i toliko lijepih stvari...
pa što sam ja, jebemu pas mater idiota...pa kaj sam se morao prodati, kaj sam baš morao postati ovisan o njoj...napisala si da sam toliko dobar da postaješ ovisna o meni...i da to ne želiš...znaš što sam ja onda učinio, oduzeo sam si život, oduzeo sam si život da te ne bih gušio, da bi mogla disati...na taj način sam ja prestao disati, prestao biti ja
u daljnjim pismima pišeš da mi se nešto počelo događati, da sam povučen, da ne pričam, da sam hladan, jeruzalem pa ti si idioooot, ti si kreten...kako sam samo mogao tako trčati za tobom, kako sam mogao misliti da je u redu ako baš SVAKI put ja učinim prvi korak...
e pa ljubavi moja, srećo moja, otrove moj, ne, ne, ne i NE. ja to više neću raditi. volim te, trebam te, nedostaješ mi. prekinuvši s tobom sam si dobrovoljno strguno komad srca i bacio ga u smeće. želim svoje srce natrag, želim natrag svoj osmjeh, svoje ja. bio sam toliko vedra osoba, bio sam toliko sretan, toliko sam volio sve, sunce, nebo, ljude, pa i jebenu klupu. bio sam netaknut, pun optimizma. ubio sam to u sebi. ubio sam se radi tebe. stvarno sam kreten. di je tu samopoštovanje, gdje je tu ego, gdje sam ovdje ja. izgubio sam se i sada se tražim...
ne, nisi ti kriva za to, ali se toliko ljutim, na tebe, na sebe...
gotovo je sad, neću te zvati iako radi toga još godinu dana neću moći spavati, neću ti pisati iako ću još 5 godina radi toga imati proljev (da f**king proljev) i neću te tražiti pa makar mi srce radi toga puklo, makar ostao na cesti sam, sa praznom bocom viskija i dvije kutije cigareta, pa makar završio u konteneru, neopran, neobrijan, pa makar smrdio, pa makar se muhe skupljale na meni...i ja sam čovjek...neka se i mene potraži, neka se i za mene pita, neka budem i ja nekome nešto...ali ne rječju, već jebeno iskrenim djelom
Post je objavljen 27.08.2004. u 02:27 sati.