Kiša.
Ljetne oluje nekad su bile tople. Stajali smo mokri, sretni i ushićeni. Zrak je kružio noseći novi život ispirući prašinu, žegu i sparinu. Stopala su polako tonula u praiskonsku kaljužu majčice zemlje. Svi su izlazili van. Na kišu. Vodeći male sretne razgovore. O nekim još davnijim kišama, vremenima.
Uvijek je bila duga.
Ponekad smo stajali ispod nje. Tko prođe ispod duge pronaći će sreću.
Stajali smo ispod duge sretni.
Post je objavljen 26.08.2004. u 10:19 sati.