Eto ti ga na. Kakva smo mi ljudi sitna, bidna gamad. Ili se uvatimo nečega pa ne moremo pušćat. Ili nas nešto, šta svi vide da nam valja, pusti učas. Tako je i mene počelo lagano pušćat ovo ludilo od bloga. Sve sam ja skonta lijepo u glavi kad sam krenijo. Ma prvo mi je bilo lipo pisat, nisam to činio već godinama. Lažem, pišem ja puno, ali ne po svom ćeifu… Pa mi je došla baza da kako doći na olmost kul listu, pa na kul. Ka pišeš prvo za sebe, pa malo baciš dvi, tri o trendi stvarima, pa poturiš komentar dva, na dvi tri liste, i tako, malo po malo… samo triba volje. Pa mi je to bilo nekako glupo, ipak brate mili imam tri banke, a ne trinaest. Zato sam sam skonta da me to uopće ne zanima. Unda mi je udrilo u glavu da mi se sviđa da me par ljudi vidi, pa mi je bilo ludilo što uvijek istu ekipu vidim da baci komadić sebe i na moju stranicu. Onda mi se učinilo premalo, jer sam samo komadić od velikog komada kruva.. Sad bi ja opet tija bit popularan. A ne da mi se pisat. I najrađe bi se vratija u realu. Jebo virtualu prekomplicirana je. Ili sam ja prekompliciran. Nije bitno. Bitno je da ne funkcionira kako bi trebalo…
Onda na sve to danas garant ugledam BigMammu. Sto posto, nemoš je falit. A ljudi moji sjetit će se i ona mene. Komad čovjeka, metar i devedeset na svim pravim mjestima, intelektualna bradica, Džonlenonke, oku ugodno obučen, u društvu dva oniža prijatelja, na uglu Hebrangove i Preradovićeve. Prošla kraj nas elegantno obučena i fino mirišljava. Mislim da jopet ludim. Nema šanse da si to ti Mamma…
Anyway…
Takvi smo vam mi galebi muški, ništa nam ne valja kako triba, ne bi se tili vezivat, a isto nam je lipo… pa onda možda ipak nije…
I sad ne znam šta bi, bil upra il odusta… Da sam čovik od volje nešto bi već stvorija. Kako sam samo obično neobičan i pomalo sebičan znam već kako će završit…
A i ovo sa dalmatinskim, koji sam ja kua od ovce. Rođen sam u Zagrebu, i cijeli život živim u Zagrebu. Pa zašto onda zatežem i razvlačim po ikavici. Mogu ja sad reć da mi je sva rodbina dalmatinska, i reže vene za Hajduka zajedno sa mnom, i da sam ljetni dio djetinjstva proveo u vlajilendu, pa sam na kraju i oženio vlainju isplita, al brate mili sve su to izgovori. Jednostavno vam zavidim na tome kako imate lijep jezik (mada ni književnom ništa ne fali…)
Eto ti ga na. Napadne blues čovjeka pa ovaj izgubi kontrolu, pa se izda. Ko ga jebe… to sam ja, i tko zna, možda još samo par ovakvih istresaka i učinit ću virtualno samoubojstvo. Hebo južinu, ovo stvarno nema smisla…
Palim starog Santanu nek me pokopa do kraja… Ajmo, samba pa ti…
A ti šura ne daj se, jebo motor, bolje da je kaciga pukla, nego glavuša, a i bubreg i jetra će doć sebi…
Post je objavljen 24.08.2004. u 20:21 sati.