Bogatstvo ljudi je u raznolikosti i neponovljivosti. Svatko je jedinstven – unikatni original. U susretima s takvim originalnim jedinkama koji put ostanemo zatečeni, paralizirani od oduševljenja. Poželimo da nam je takva osoba prijatelj i bliska. Ako dopustimo tom usudnom impulsu da se razvija rađaju prijateljstva i ljubavi. Takva osoba odjednom postaje stanovnik našeg srca. Začarani smo dobivenim - kao da ta osoba misli naše misli i izgovara naše riječi. Božanska kemija!
Možda koji put kod te druge osobe prepoznamo onaj dio osobnosti za koji mislimo da nama nedostaje, ponekad nas k takvoj osobi privuče i hrabrost ( da ne reknem divljina) kojom smo siromašni ili plahost koja bi mogla biti protuteža našoj aroganciji. „Pod staklenikom“ odgojena djevojka često će prepoznati srodnu dušu u „momku s ulice“. Suprotnosti se očito privlače.
Stara je poslovica da se „čovjeka dočekuje i prihvaća po kaputu, a ispraća po karakteru“. Pa se dogodi da osoba koja nas je nečim oduševila pokaže svoje „pravo lice“. I onda smo povrijeđeni. Očaranost se pretapa u razočaranost, oduševljenje u tugu. Koje je nečije pravo lice? Potrebno je puno iskustva, mudrosti, spremnosti za primanje dobrih savjeta, ali i poprilično sreće da ne zaigramo na krivu kartu.
Osim toga lako je na blogu nekoga staviti na svoju internu „ignore“ listu. U virtualnom svijetu relativno je lako nekome zalupiti vratima. To je puno teže i bolnije u konkretnom životu.
I nešto vrlo važno – možda i mi oblikujemo neko „novo lice“ neke nama nekad drage ili interesantne osobe. Možda na slici tog lica koje sada izbjegavamo ili se na njega nabacujemo blatom prepoznamo neke svoje boje.
Ove dane se nekako više piše o hr-blogu i njegovoj sudbini pa je i ovaj postić ubačen u taj sandučić.
Završavam riječima kojim je jedna meni draga blogerica opisala sadržaj svoga bloga – „ljudi služe da se druže“.