Pre mnogo godina, jos dok sam gotovo bila dete,stavili su me ispred ogromne raskrsnice i rekli:"Biraj, odavde ide samo jedan put". Na jednoj strelici je pisalo "Muzika", a na drugoj koja je vodila u suprotnom smeru:"Matematika".Morala sam da odlucim.Tesko mi je bilo, jer sam u obe oblasti bila dobra,obe sam ih podjednako volela.Ipak, resila sam da mi "matematika" i sve vezano za nju bude struka.Muzika je postala hobi...
Iako vise nisam nastavljala skole koje su bile vezane za nju,muziku, nijednog trenutka je nisam napustila.Muzika je bila uz mene kada sam se osecala lose.Muzika i moj glas - dar sa neba rekla bih.Kad god mi je bilo jako tesko, penjala bih se nedeljom ujutro na balkon crkve, i pevala liturgiju od pocetka do kraja.Osecala sam kako se zvuk prenosi i lebdi izmedju stubova. I makar koliko mi se u tim trenucima plakalo, makar koliko mi je bilo tesko, posle pevanja osecala sam kao da mi je teret pao sa srca,kao da sam nesto tesko i mracno uspela da oteram od sebe.
Dok sam aktivno svirala klavir,Bach mi je bio omiljeni kompozitor.Prvi heavy metal kompozitor- kako ga ponekad nazivam.Odgovarala mi je njegova tezina,to su i profesori koji su me ucili uspevali lako da vide.Uglavnom sam sa njegovim delima izlazila na koncerte.I sad ponekad kad sam u Somboru, odem do katolicke crkve i slusam njihovu misu.
Sedim na klupi, slusam orgulje,uzivam... Zelja mi je da jednom sednem za taj ogromni instrument, i pokusam da stvorim neki zvuk koji ce se razleci po ogromnom,akusticnom prostoru.Nisam sigurna da li ce mi to ikada poci za rukom,ali imam bar o cemu da sanjam...
Ljudi se ponekad cude kad cuju da slusam heavy metal, a istovremeno volim i duhovnu muziku.Kazu mi da sam kontradiktorna...Mislim da nisu u pravu.Ja sam zaljubljena u muziku kao takvu.Jednog dana cu otici na litugriju,drugog dana cu slusati "Rammstein",a treceg dana cu slusati "Teoduliju"...To sam sve ja,muzika me uvek ispunjava, i samo od odredjenog trenutka zavisi sta ce uspeti da me pokrene.
I nikad nisam radila druge stvari, dok mi je muzika bila negde u pozadini, kao "podloga" da ne bude tisina.Gledam moje kolege na poslu.Svaki ima ogromnu kolicinu muzike, i dok rade, slusaju razne pesmice.Ja tako ne mogu.Ona mi suvise znaci da bi mi tek tako bila u pozadini.Dok radim druge stvari, oko mene je apsolutna tisina.
A kada zelim da sam sa muzikom, legnem na krevet, pustim da svira ono sto me najvise toga dana privlaci,i krecem da uzivam u svakom tonu.Secam se da sam jednom davno, kada sam slusala "Stairway to heaven" od Zeppelina,osetila u jednom trenutku kao da lebdim iznad kreveta.Ne, nisam bila ni na kakvim opojnim sredstvima.Muzika je za mene jedini i dovoljni opijum...
I u trenucima kada sam bolesna i promukla,kada ne mogu da pevam, imam uzasan strah da mi se glas vise nece vratiti, i da necu moci da otpevam ono sto sam mogla ranije.A kada mi se konacno glas vrati, ja sam tada jedno od najsrecnijih stvorenja na planeti. Imam opet moja krila...
Sada,posle puno godina koje su prosle od onog mog raskrsca, znam da nisam pogresila.Okovi, kalupi,skolski programi , svakodnevni rad na necemu do cega ti mozda i nije u tom trenutku,ugushili bi onu nesputanu ljubav za muzikom koja je oduvek zivela u meni.
Ovako imam znanje,imam glas,slobodu i krila koja mi niko nece svezati.
Post je objavljen 22.08.2004. u 23:07 sati.