Ma jebeš more i sva sranja. Ne znam nikaj, opet možete uživat u mom jadu, znam da vas to veseli i da je to onak, najbolji dio ovog bloga. Maleni virtualni reality show. Kad meni u životu nekaj ode u kurac, pa onda napeto pratite dramu i to. Ko španjolske sapunice za virtualnu generaciju valjda. Bil sam na moru, da, guba je malo se maknut iz zagreba. Al fakat jebeš to. A ne smijem nikaj napisat tu zapravo. Zabranjeno mi je. Da se ne bi znalo nikaj jebeno. Jer ne smijem postojat valjda, iako greškom postojim. I kak sad jebeno ikaj smisleno reć? Nemrem niš ni napravit. I grdo mi je bilo na moru zapravo iako je put obilovao zanimljivim sranjima, fakat je. Ali mi je bilo jebeno grdo, jebeno usrano i nek sve ide u tri pičke materine. Jer, žene su jebeno u kurcu. Ne nalazim logiku i njihovom ponašanju, ne nalazim logiku u odlukama, ne nalazim nikaj jebeno smisleno po putu, nema. 1+1 bi trebalo bit 2. Ali ne, žene su jebeni tram 11, njima 1 i 1 nije 2 već jebenih 11. I još su jebeno ponosne na tu briju valjda. Kad je slika kristalno jebeno jasna, one nađu malenu tockicu, recimo smeđu, na slici koja obiluje zelenim tonovima i vele – «Vidi! Slika je smeđa». I kaj je najgore, uvjerene su da je slika jebeno smeđa. Ajmo konkretizirat. Ona je uvjerena da je slika smeđa jer posjeduje smeđu točkicu i da će valjda snagom misli pretvorit čitavu fakin sliku u smeđu samo ako to dovoljno jako želi. Ali slika je i dalje zelena. No, ko to jebe. Ima smeđu jebenu točkicu.
Ne kužim kak, fakat ne kužim, već 2 dana mi se po glavi mota jebeno pitanje kak neke tak jednostavne stvari mogu bit izvitoperene strahom, racionalizacijom, pizdarijama koje nemaju smisla nimalo. Kak? I zakaj ne postoji jedna istina nego se prilagođava senzibilitetu onoga ko ju sluša? Ne razumijem ni to. Brijem da je istina jedna od najboljih stvari kaj postoje. Ali uporno se izbjegava. Sav sam sjeban, iskreno. Fakat jesam. I nađeš ženu za koju bi preplivao mora, prešao planine i sva ta sranja i da to NE BUDE samo fraza, nego da to tako bude i kurac. Jebeni kurac, jebena laž i pregolema kurčina. I ljut sam, razočaran, živčan i svakaj. I opet me se ne shvaca ozbiljno, ko me jebe. I ovaj put nisam ljut jer se laže meni. Meni se nije nikaj lagalo, nadam se. Sjebao sam se sam, svjesno sam ušao u sranje i eto, izlazim iz njega kao žrtva njene samoobmane i to me tako jebeno jebe. I ne bih smio nikaj pisat o tome, ne bih, obećao sam. Ali odluke su laž. Sve je jebena laž.
Zakaj je tak teško priznat da si pogriješio u odluci koju si smatrao bitnom? Jer osjecamo odgovornost prema drugima i suočavamo se sa vlastitom krhkošću i nesavršenošću? Zakaj je tak teško priznat da smo nekad prije mislili drugačije i osjecali drugačije? Da se mijenjamo? Da nismo jebeno savršeni? Moja bivša djevojka, recimo. Jebeš mi sve, jedna od najmudrijih pički koje znam. Sve mi je to jebeno objasnila dok smo prohodali. A ja ju smatrah bezosjecajnom radi toga. A sad kužim samo da nismo bili jedno za drugo. Jebiga. I trebala me davno prije ostavit jer sam bio jebena pičkica. Tu se ona sjebala, dopustila mi je da budem dovoljni njonjo da ostane sa mnom zato kaj sam ju toliko volio da me voljela natrag iz sažaljenja i to si predstavila kao ljubav. Onu, pravu. Jebiga, koja jebena laž. I mislim si jebote, kolika sam ja šupendara jadna morao bit da je ona bila sa mnom bez da me je voljela? I smrznem se jebeno od gađenja nad sobom. I njoj zamjeram kaj mi je dopustila da budem takav, kaj me spustila još niže i time mi strgala kičmu više nego kaj je to ikaj drugo moglo. A anu volim zato kaj me odjebala cim me prestala voljeti. Fino mi je rekla. Ne volim te više. Eh, sranja. Mrzil sam ju onda, ali totalno. No danas imam za nju apsolutni i prejebeni respect radi toga. To valjda skužiš nakon kaj ti polome kičmu.
I fakat bi plivao, prelazio planine i sva ta sranja. Ali mene se ne shvaća ozbiljno. Nisam dovoljno vrijedan. Nisam dovoljno pouzdan. Jebi se. I radije bih bio sam nego utopljen u svijetu lažnih i polovičnih emocija. I sad direktna poruka tebi. Ne srdim se nikaj, nema smisla, samo sam strašno razočaran, žalostan, štali. I nemam ti kaj puno za reć, iako bih mogao pricat satima s tobom. Kurac satima, to je jebeni understatement. Ali ne znam kaj da velim više, osim da nisam godinama bil onak sretan. Fakat godinama. I da ko ga jebe, da se neću dat jebat ovaj put, da neću bit jebeni njonjo i pušit ta sranja. I da sam to šatro odlucio a da ne vjerujem u odluke, jel. Tak da fakat nemam pojma kaj da radim. I da sam blago zgubljen, iako znadoh da se to bude dogodilo. Samo kaj si nemreš predocit taj moment dok razmišljaš o njemu.
Na kraju ću samo citirat svoju mamu «Ti si idiot. Popušit ćeš»
p.s. a za koji dan cu se raspisat o moru valjda. iako sjeban, i dalje pamtim sranja. :D
Post je objavljen 18.08.2004. u 01:06 sati.