Subota je…u ulici svati, mladenci u raskošnin bež veštama ka i buket (njena vešta zgodno prikriva maleni trbuščić), u istu boju i dvi male diveruše…puno svita…šušur…susidi na balkonima radoznalo izviruju…cilo ovo pozapodne u znaku treštave mužike, Tompson (???)…koja parada kiča i nelogike !
Za to vrime gledam prekrasni film- Petit homme-pun iskrene jubavi i požrtvovnosti (da sad ne opisujen film-virujte na rič jerbo ovo nije američki, ovo je francuski, evropski film). I usput mi se samo nametalo uspoređivanje odnosa jedne američke majke i ćeri jučer u Opri koji je vas u materijalnom - vizavi nesebične jubavi u ovome francuskon filmu…
Znan, sad će neko reć-ma to ti je samo na filmu…ajme ča mrzin takve koji mi se ne daju pošteno isplakati!!! Zaboga, pa i u životu ima puno dobrote i nježnosti samo je triba moć i znat pripoznati…jer sastoji se od puno malih, majušnih zrnaca rasutih u tako velikon prostoru i vrimenu ča se zove Život.
Neprestano mi na umu u svemu tome moja milkica, moja dušica, moja ljubica…o, kako bi je sad zagrlila da je tu…Moje drago dite, moja jedina…u jubavi stvorena, za jubav rođena…
I onda se sitih svoga vinčanja…bez vešte i trbuščića, buketa i diveruša…bez svita…bez šušura…bez radoznalih susida…bez ikakve muzike… ni slike za spomen. Ali je bilo puno jubavi…puno nadanja…puno snova…puno mašte.
Roko i Cicibela ka studenti...jedna soba u koju je sve stalo…i kužina i spavaća i dnevna soba (sve je to On sam radio!!!)…moje plišane mede i ručno rađena lampa…long-play ploče i gitara …knjige i skripte…dvi čikare i potkovica na drvenom stupu…posli je čak stao i krevetić…našlo se mista i za ogromni bor (koji smo jedne noći tajno posikli u šumi, pokriveni tamom…ja u pelerini-pod njom pila… brzi đir na malom motorinu – gospe moja, evo se sad čudin kako smo toliki bor mogli dovuć).
U toj je sobi, u jubavi jednega poslipodneva začeta moja sunčica, tu smo je donili jedneg dana u studenom misecu iz rodilišta i položili u oni maleni krevetić…nisan od straja mogla disati kako je ona mirno zaspala…o, bože, jel živa, jel joj dobro…upomoć, pelene ne stoje onako dobro kako su na medi stajale kad san na njemu provala…ah, oni pupčić, kad će više otpast da se slobodno može toćat u kadicu…susida Miranda je rekla neka je uvečer dobro namažen pomadom i nipošto ne primotajen do ujutro-štaš dite bezveze ladit (poslušala san njenu zdravoseljačku nauku i ponosno moren reć da se nikad nije ojela, e!!!)
Naresla je moja bebee…danas je i ona žena…jednega dana možda i ona odluči imati svoju bebee. Nadan se da će joj dati svu jubav satkanu od onih miljun sitnica ča ih ne pripoznajemo na prvi pogled…svu toplotu i nježnost svoga srca, da će je milovati pogledom, grliti i kad nije s njom…i da će joj sve to bit vraćeno ka ča se meni sada vraća.
Mišice moja-V.T.M. (ovo je naša tajna šifra i neću van je odat!)
Post je objavljen 08.08.2004. u 09:18 sati.