Večiti pobunjenik
Dušan Stanković 03.08.2004, 18:53:14
NEGDE posle Drugog svetskog rata kada su dela Henrija Milera, a naročito njegov roman "Rakova obratnica", bili još zabranjeni u SAD i mnogim zemljama sveta, slavni engleski romansijer Lorens Darel kazao je da "američka književnost počinje i završava se značenjem onoga što je Miler uradio". Ovaj njegov najbolji roman objavljuje naš list danas u biblioteci "Novosti".
Da je životni put ovog romanopisca neraskidivo vezan sa njegovom prevratničkom prirodom, potvrđuju reči poznatog teoretičara Leslija Fildera koji je utvrdio da su Milerove knjige iz tridesetih po osećajnostima odgovarale šezdesetim godinama prošlog veka kada je na scenu stupila "bit generacija". A u to vreme optuživali su ga ne samo u SAD da je "duhovni otac" pobunjene omladine protiv postojećih stega.
Povodom smrti Henrija Milera (1980), pisac Česlav Miloš je napisao tekst u kojem je tvrdio da je Amerikanac, tako ekstreman u suprotstavljanju vlastite ličnosti svemu što nije ona sama, odbacio čak i književnost kao skup nasleđenih uzora. On je bio taj koji se grči, kojeg drma jaka struja, silovitih gestova i vulgarnog rečnika, u potocima psovki uperenih protiv nekakvog neprijatelja, iako se iz njegovih trabunjanja ne može zaključiti ko je ili šta je njegov neprijatelj. Dvadeseti vek ili NJujork?!
U knjizi "Uspomene, uspomene" (1947), Miler je upravo nasrnuo na, kako je napisao, "američku civilizaciju koja je uspela jedino da stvori duhovnu i kulturnu pustoš". U tom delu jedino su pošteđeni nekonformisti, oni koji su mogli da očuvaju drevne osobine i nagone i koji su "znali da se odupru otuđenju industrijske civilizacije"!
Opisujući u "Rakovoj obratnici" prostitutke, Miler piše: "Žermen je bila faćkalica. Ona nije čekala da joj vi priđete - izlazila je na ulicu, hvatala vas. Vrlo se dobro sećam rupa u njenim čarapama i poderanih, iznošenih cipela. Sećam se isto tako kako je stajala uz tezgu i sa slepom izazovnom hrabrošću sručila u želudac kakvo jako piće, da ponovo odmiriše. Faćkalica! Možda nije bilo sasvim prijatno mirisati taj njen alkoholni dah, dah sastavljen od slabe kafe, konjaka, aperitiva, pernoa i svih drugih stvari, koje bi u međuvremenu lokala, što da bi se ugrejala, a što da bi prikupila snage i hrabrosti, ali vatra alkohola bi je prožimala i žarila se tamo dole između njenih nogu gde žene i mora da se žare, i tamo se stvorio onaj strujni krug, u kojem čovek opet oseća zemlju pod svojim nogama. Kad bi legla, raširila noge i zajecala, premda je jecala za sve i za svakog, bilo je to dobro, bio je to pravi osećaj."
Radnja čitavog romana događa se u Parizu. A jedina "afera" iz Milerovog života u Gradu svetlosti tridesetih godina u kojoj se ne spominje prostitutka, bila je ona sa francuskom književnicom Anais Nin. O tom slučaju pisao je Vererli Rut, književnik koji je drugovao sa Milerom. "Ne mogu tako lako da poverujem da su Anais i Henri bili sposobni za pravu romansu. Nijedno od njih nije delovalo sposobnim za emocije iz dubine srca. Nin iz 'premilerovskih' vremena delovala mi je neprepoznatljivo. Henri se takođe utapa u taj njen dekor. Kada danas pokušavam da se prisetim njegovog fizičkog izgleda na pamet mi padaju dve francuske fraze, od kojih prva glasi: 'Bezbojan i bezmirisan', a druga: 'Boje zida'. Ono što im je takođe bilo zajedničko bila je sklonost ka rečima, ne delima!"
Pisac Miler je, jednom prilikom rekao da je junak njegovih dela on sam. To je bilo povodom pohvale kritičara Edmunda Vilsona da je vešto prikazao glavni lik u "Rakovoj obratnici", opisujući ga kao pravog Amerikanca koji je stigao u Pariz da vodi tamo lep život. Miler je na to odgovorio da je "taj glavni lik on sam", kao i da "njegova knjiga govori o njemu samom".
Mada je bio plodan pisac, Henri Miler je počeo da piše tek u 30. godini. "Imao sam 33 kad sam započeo ’Rakovu obratnicu’. Znate li zbog čega sam počeo tada?" - zapitao je novinara ’Gardijana’ 1978, dve godine pre smrti, i sam odgovorio: "Ja ni danas ne bih ništa radio da mi moja tadašnja supruga nije jednog dana rekla: ’Ako ne započneš svoje životno delo u 33. godini, a znaj da je Hristos imao isto toliko godina kad je umro, nećeš ga nikada ni napisati.’ Ovo me je duboko pogodilo. Posle izvesnog vremena ona mi je opet rekla: ’Zašto i dalje radiš u kancelariji, napusti taj posao.’ Kada sam je upitao od čega ćemo živeti, odgovorila mi je da ne brinem, da će ona raditi i posvetiti se meni. I zaista je tako učinila."
Pre "Rakove obratnice", Miler je imao nekoliko rukopisa, ali smatrao je da su beznačajni. Zbog toga je sa ovim delom odlučio da napravi velike promene. Bio je očajan, pisao je iz bunta protiv neprilika i da ga tada još niko nije primećivao, niko ga nije čitao. I tako je počeo da živi burno tek u srednjim godinama, kad su se ostali spremali za brigu o starosti!
Možda je i zato roman "Rakova obratnica" završio tužno: "LJudska bića čine čudnovatu faunu i floru. Izdaleka, ona izgledaju nevažna. Izbliza, često izgledaju ružna i zlobna. Više nego išta drugo njima je potrebno da ih okružuje dovoljno prostora - prostora čak više nego vremena. Sunce zalazi. Osećam ovu reku (Senu) koja teče kroz mene (i Pariz) - njenu prošlost, njeno prastaro tlo, njeno promenljivo podneblje. Bregovi je blago opasuju: njen tok je određen."
Post je objavljen 04.08.2004. u 12:53 sati.