Strpljenjem sam izlazila iz ponora. Padala sam i uzdizala se. Tupi smješak, pogled i stav... Više ništa nije kao prije, više nikad ništa neće biti kao što je nekad bilo. Nove uloge su podijeljene. Samo želim osjetiti kišne kapi na svome licu, kišne kapi koje će isprati svu prljavštinu sa naših umornih lica ispijenih u noćima i nestalnim ličnostima u prvim svitajima dana, novog dana, dana u nizu prolaznosti vremena.
Nakon udaraca koje smo zadali jedni drugima i isto ih tako i primili, opet smo se spojili.
Ti si drugačiji, a i ja sam. Hoće li nas to spojiti... zauvijek... ili možda razdvojiti? Sada si shvatio istinitost one poslovice koja kaže: Kada nešto izgubiš, tek onda shvatiš koliko ti je značilo. Sada znam da se sve ovo moralo odigrati. Da shvatiš. Ti, da, ti. Jer ja još možda ne shvaćam sve novonastale situacije. Znaš zašto? Zato što sam i dalje nestalna. Ali, ostala sam kraj tebe, a prošli smo pakao. Moja leđa nosila su breme za nas oboje. Tada se nešto prelomilo, tada sam otišla. Ti to nisi mogao shvatiti. Sad shvaćaš ili možda samo tako kažeš. Ali ja te znam. Možda bolje nego ti mene. Sada tvrdiš da ne možeš bez mene ali opet, ne vidiš bol u svojim očima. Ne vidiš taj odraz u ogledalu. Ja ga vidim i osjećam. Kada uvidiš, možda odeš. U neki drugi život, a možda i smrt.
Post je objavljen 02.08.2004. u 20:15 sati.