Hvaljen i ignorisan
Sl. VUČKOVIĆ 26.07.2004, 18:14:22
SREDINOM decembra 1999. godine, u “Los Anđeles tajmsu”, izašao je tekst, koji ovako počinje:
"Pre nekoliko meseci, pitao sam jednu izdavačicu u NJujorku da li će uskoro izaći novi roman Gintera Grasa. Slegnula je ramenima i pitala: Koga je briga? Iako, možda, deluje kao šala - jer, Gras upravo treba da primi ovogodišnju Nobelovu nagradu za književnost - njeno pitanje nije bez osnova. Šezdesetih i sedamdesetih, Gras je uživao zapanjujući literarni pohod... što mu je donelo svetsku slavu. Ali, više od 20 godina je prošlo od njegovog poslednjeg velikog međunarodnog uspeha, 'Iverka'. I, mada su 'Plodovi mašte...' i 'Pacovka' strahovite knjige, prepune ideja o postmodernom turizmu, umiranju bajki, postindustrijskoj budućnosti kojom dominiraju glodari, uglavnog ga vide kao pisca čiji je značaj nestao sa Zidom..."
Reputacija mu, nastavlja DŽon Pauers, autor tog članka, opada i u sopstvenoj zemlji, gde ga uglavnom vide kao matorca koji ne može da prestane s popovanjem o nemačkoj crno-beloj prošlosti i nezdravoj naciji, prevaziđenog levičara, koji dugim nerazumljivim romanima drži propovedi o modernom svetu... Ali, nastavlja Pauers, baš ta, nova knjiga o kojoj se raspituje, “Moje stoleće” (sto kratkih priča o Nemačkoj, svaka za po jednu godinu 20. veka), mada neskromnog naslova - Grasovo stanovište je, uostalom, uvek jastvo - iznenađujuće je poštena i provokativna. Svaka stranica čini ga jednim od malobrojnih bitnih pisaca našeg vremena...
- Da, volim svoj poziv. Omogućava mi društvo, društvo čije polifonično ćaskanje prosto poziva da se doslovno prevede u moje rukopise. I ništa ne volim više od susreta sa svojim knjigama... kada glasno čitam publici ono što sada mirno počiva na stranicama... “Pisana reč je šaman u autoru” - priznao je sam Gras, u govoru pred Švedskom akademijom. Navodi da je u “Dnevniku puža”, na pitanje svojih sinova kako bi definisao profesiju kojom se bavi, odgovorio: “Pisac je, deco, neko ko piše protiv struje vremena”. Studentima je, pak, odgovorio: “Takav pogled (ukrštanje prošlosti i sadašnjosti, sa povremenim ili paralelnim kolizijama u tom romanu) podrazumeva da pisci nisu izolovani u kapsulama ili večnosti, da oni sebe vide žive ovde i sada i, čak, da se izlažu promenama vremena, uskaču i zauzimaju strane.”
U tom, inauguralnom govoru, Nobelov laureat, koji i sam priznaje da je kontroverzan, kaže, između ostalog, kako nije imao slobodu izbora: “... prave planine ruševina i leševa, materica nemačke istorije. Što sam više kopao, sve je više raslo. To, jednostavno, nije moglo da se ignoriše. Osim toga, potičem iz izbegličke porodice, a to znači da sam, uz sve što nagoni pisca iz knjige u knjigu, osećao nepopravljivi gubitak rodnog mesta. Ako pričanjem priča nisam mogao da preotmem grad izgubljen i razoren, bar sam mogao da ga ponovo prizovem... ”.
Primajući Nobelovu nagradu, Gras je imao potrebu i da se osvrne na povampirenje jedne inkvizitorske pošasti: “Dolazim iz zemlje u kojoj su spaljivane knjige. Znamo da je žudnja za uništenjem omražene knjige još (ili ponovo) deo duha našeg vremena i, kada treba, nalazi odgovarajući telegenički izraz, a otuda i masovnu publiku... Šta čini knjige - a sa njima i pisce - tako opasnim da crkva i država, politbiroi i mediji imaju potrebu da im se suprotstave? Ućutkivanje i potcenjivanje su retko rezultat direktnog napada na vladajuću ideologiju. Češće je to literarna aluzija na ideju da istina postoji samo u množini - da ne postoji jednostavna istina, nego samo mnoštvo istina - kako bi se branioci jedne ili druge istine učinili opasnim, smrtno opasnim. Problem je i što su pisci po definiciji nesposobni da prošlost ostave na miru... Drugim rečima, ništa im nije sveto... Ali, najgore od svega je što ne pristaju na pakt sa pobednicima istorije: radije se motaju po rubovima istorijskih procesa sa gubitnicima, koji imaju mnogo šta da kažu, a li ne i platformu. Dajući im glas, pisci dovode pobedu u pitanje, družeći se s njima, pridružuju se i njihovoj povorci...”
Posle Aušvica
“JEDINA mogućnost da se piše posle Aušvica, poezija ili proza, bila je da to postane sećanje i zaštita da se prošlost ne završi. Jedino tada je posle rata, opravdano mogla nemačka književnost sebi i svojim potomcima da pripiše opštevažeće 'nastaviće se...'; samo tada je mogla da se sačuva otvorena rana, a mnogo željeno i naređeno zaboravljanje da se preokrene u 'bilo jednom'", rekao je Gras primajući Nobelovu nagradu.
Plodovi mašte
“KAO što Nobelova nagrada... vuče korene iz pronalaska dinamita, koji, poput drugih sličnih ljudskih plodova mašte... tako i književnost ima eksplozivni kvalitet u svom korenu, mada rezultat eksplozija koje oslobađa književnost ima odloženo dejstvo, one menjaju svet samo kroz lupu vremena...”
Post je objavljen 27.07.2004. u 14:30 sati.