Uvati mene ovako s vrimena na vrime, griza bi sve oko sebe, sve me smeta, svima bi vratija milo za drago. Ma nije ni to rješrenje, jer lako je popravit i napunit rupu kad izvadiš brokvu iz zida ali one rupe koje ostanu u povriđenim srcima i dušama nije tako lako ispuniti. Te rane teško zacjeljuju a ponekad ne zacijele cili život. Puno sam ja brokava primija u prsi ali sam ih bogami i puno zakuca. I danas mi po koji put poleti jezik i ruka ma se uglavnom uspijem na vrime fermat da ne napravim veću štetu. Zato nisam, za pouku i pokoru, zaboravija sva svoja djela i nedjela iz prošlosti, ali o njima više nikad ne želim pričati niti ih buditi. Neka ostanu tamo di su bila i kakva su bila. Istina je da živ čovjek može umrit i ponovo se rodit kao druga osoba. To se meni dogodilo. Prije par godina umra je čovik koji je bija ja i rodija se drugi, drugačiji. Na sve oko sebe gledam iz druge perspektive, doživljavam na drugi način. Život mi se doslovno okrenija za 180 stupnjeva. Mnogi koji me znaju iz tog vremena čude se tim promjenama i neznam zbog čega, tili bi da budem oni isti, stari. Neka mi oproste i neka se ne ljute, ali onakvog mene više nema. Možda je i njima vrime da se promine, možda bi i oni tribali okreniti utrobu na sunce pa što od nje ostane. Jedina konstanta, promjena jest. Nekome sam ovu rečenicu napisa kao komentar na post. Zato prihvatimo svoje i tuđe promjene kao normalnu činjenicu s kojom se nije ni sprdati ni ljutiti ni trošiti bilo koju emociju, nego je jednostavno prihvatiti.
Vrag me odnija ako znam šta sam tija napisat. Slušam muziku i kljucam po ovim slovima prvo šta mi padne na pamet. A i vi šta ovo čitate, oli nemate pametnijeg posla :)
Post je objavljen 22.07.2004. u 17:24 sati.