Jebote imam filing da bi sad tu mogao nasrat toliko besmislenog teksta koliko mogu, a budem. To, primjer je ova prva recenica koja nemre bit gluplja ni da je, po nekim uopcenim standardima. A i druga. Dakle, jebemu sunce krvavo. Citam blog od male dexice i veli ona kak se promjenila, više joj nije guba ić po vani i kajaznam blabla... Pokušavam se sjetit kak sam se ja bitno promjenio, kaj meni više nije guba a bilo mi je. I nemrem se sjetit da me jebeš. Kao, nije mi više guba ić van, lokat i karat okolo. Da, naravno da nije kad to više nisu isti ljudi, nije više ista spika ni niš. Nije to taj burek kod Beče Čočaja u 5 ujutro. Nisu to te iste koke, koje su imale velike sise i time privlačile pažnju samo tako. Mislim da je to onda bio glavni kriterij, osim da joj glava ne zgleda ko u zid zabijeni tamić. Nikad nisam pokarao tu jednu sisatu koja mi je bila dobra. Znam da je njena sestra htjela mene, ali ja nisam htio nju. Sisata je imala lijepo lice i savršeno tijelo. Bila je glupa ko kurac te priča o njoj ovdje staje. Starija sestra od frenda koju smo svi htjeli zažnjarat je tu bila isto. Mislim da je jedan i uspio. Toliko novog se otkrivalo onda, ali sve je bilo do jaja. Nije bilo sranja i nekakvih svemirsko bolnih razočaranja.
Sad gledam i mislim si, jebote. Ne briješ više na sise il bar briješ da više ne briješ na sise toliko, ajd, nisu toliko bitne, budimo iskreni. Alkohol je postao usputna stvar. Fakat ne moram popit pivu ak se negdje sjednem vani. Karanje u nekakvom podrumu je sad enhanced varijanta sa stanom i trajnožarečom opcijom. A sve isti kurac. Da li je to ono o cem je moja bivsa brijala? Da li ljudi nakon nekog vremena skuže da je iskrena emocija, ne pojebana okolnostima nekaj totalno nemoguce pa onda briju na 'aktivnosti'? Da li bi sada otišao na bali da mogu i pobjegao od svega, od onog kaj osjecam, želim, mislim, kajgod? Mislim da je vrlo moguce da bi. Jednostavno bi zbrisal ko zadnja pička. Pojebal mi se život u zadnje vrijeme, pojebal se i nekim drugim ljudima i recimo, ja ne znam da li imam jaja vidjet kak bu to sve završilo. A bil bum tu i videl bum to. A totalno ne želim zapravo. Želim zgibat nekam. Želim ne poznat nikog, želim da niko ne poznaje mene i jednostavno tak brijat. I fakat, zakaj se stvari događaju kak se događaju? Niš se ne događa bez razloga? Ajd u kurac, kak god okreneš neko će dobit po pički. I naravno, mi licemjeri ne želimo bit ti koji će dat nekom po pički u spletu sjebanih događaja i okolnosti.
Radije se sjebemo u fetusni položaj i čekamo da nas neko opandrlji sudbinskom palicom po kičmici. I onda ja jednom odlučim ne bit sroljo koji bu se sklupčal i osjećam se loše radi toga. Podsjeća me to na dan kad sam odlučio da nikad neću učit. Naštrebal sam fakin povijest do ibera. Mislim da sam bil šesti razred il tak nekaj. Ono, razvaljivao sam povijest. I pička me pita i ja dobijem 4. Reko, zakaj? Zakaj sam dobio 4? Veli ona da sam kampanjac i da ne zaslužujem dobit 5 čisto iz tog razloga. Reko baba, ali ja sam OVO znao za 5, to može bit kampanjska spika, ali prosjek mog šljakanja se ionako izvlaci iz svih ocjena, kaj ne? Dakle, ako sam sad razjebo situaciju do svemira, a drugi put dobil kulju, moj prosjek je 3, a to je ono kaj vi meni pokušavate ulitva na ovoj situaciji sad. To tak NE šljaka. Rekla je da sam drzak i poslala me ravnateljici. Nije imala argumenata. I dobio sam 4. Taj dan sam odlucio da se za niš ne budem trudil, jer rezultat ionako ne ovisi o meni. Tad sam prestao čitat, učit, kajgod. Jebo sam mater na fliperima i videoigricama. Predhodno tome sam odlučio da necu kontrolirat svoje ponašanje jer isto tako ne utjece na konacni rezultat.
Bio sam brijem drugi razred kad se neka ekipa pošorala blizu mene. Nabili su i mene te razbili staklo od vrata mojom glavom. Moja stara je morala platit staklo od vrata. Reko, jebite si krvavu nepoštenu mater. Od onda sam najebavao i za svoja sranja. Nekak mi je satisfakciju pružala činjenica da sam ipak nekaj sjebao, kad već moram popušit sankcije. Nije da sam nastavio pljugat isključivo za svoje, naravno da ne. Kad god je bila pizdarija, ja sam bio kriv, taman da sam bio na drugoj planeti u to vrijeme. Stara od bratića nije bila sretna kaj se družimo, bio sam 'loš utjecaj'. Starci od svih frendova osim jednog nisu me mogli smislit, a neki mi nisu dali ni da im uđem u kuću. Sjecam se kad je bila serija nekih pljački u đurđevcu. Sunce ti jebem, svi su bili uvjereni da sam ja krao, a ja niš maznul u životu nisam. (ne računam maturalac, to je bilo skroz drugačije :D) Frend ispod kojeg sam živio je starcima kral nevjerojatne količine novaca, ali jebeno nevjerojatne, lagal je za slobodne aktivnosti, muljal, ma katastrofa. A oni su njemu branili da se druži sa mnom.
I sad, sad sam nakon dugo vremena ipak ja jedan od glavnih aktera u pizdariji koja se događa. I nekak ipak imam filing da ću otić u krasan kurac sa svim tim. I nakon puno puno godina sam pred dilemom. Da li se savit u taj jebeni fetusni položaj i pustit da me štanga sudbine oplete po kičmi ili pokušat napravit nekaj. Jer, nisam vješt u tome. Ne znam kak rješavat bitne stvari, kak se izborit za sebe i da li je to u suprotnosti s onim kaj drugi koji su isto tako bitni žele. Isusti, eksplodirala bu mi glava ovak. Kako izbjeć moment koji želiš a bojiš ga se? Ima ko kartu viška za bali?
Post je objavljen 21.07.2004. u 07:34 sati.