U mojoj porodici
gluvića seže odavno.
Prvo je neki vojnik
pucao preglasno, preglasno.
Zatim je buka topova
samljela tanke membrane.
Za tananom večerom dok sjedimo
rukama dajemo znake,
i licem,
i mlataranjem.
Mi ne čujemo ime
i ne čujemo prezime svoje,
nit' iz svog kraja ptice,
ni lelek na sahranama.
A onaj koji sveudilj leti,
i zadnji put vikne moje ime,
ni svoje više ne čuje,
ni svoje kopiladi.