Vise ne prepoznajem razliku izmedju odlazenja i dolazenja, izmedju vracanja i ostajanja... Vise ne znam u koji grad odlazim a u koji se vracam... Jutros sam bas mislio o tome. Hladno je ujutru za ovo doba godine, citavo ovo leto je takvo, kao da i priroda sluti da se odigrava nesto veliko, da neko zadire u same temelje postojanja. Jutros kada sam otvorio oci znao sam vec da bi svet danas bio puno lepsi da si mi samo ranije negovestila da postojis, da si mi samo ranije poslala tajne signale...
Neko je jednom rekao: " Kakvo sutra? Sutra ne postoji!!! " i ja shvatam polako sta je hteo time da kaze. Kao i cinjenicu da iz semena raste drvo i da mu je zato potrebna iluzija vremena, neka distanca da bi imalo prostora da se iz semena transformise u drvo, ali sta je sa nama? Za nas je najlepse kada taj proces ide u suprotnom pravcu, kada uspemo da ponovo postanemo deca, da unistimo svoj ego, da damo sansu zaboravu, da zaboravimo sve sto su nas ucili jer i oni su bili nauceni pogresno. O tome govore i Isus i Buda i Muhamed: "Budite kao deca ako zelite uci u Carstvo Nebesko". Ono nauceno nam nikada nije dopustalo da volimo, ono nam je uvek blokiralo ljubav. I sada nam mnogi kazu da nas vole jer se boje toga naucenog, jer se plase da ne prekrse naucene zapovesti. Ali, prava ljubav je negde drugde, ona nije voce koje cemo ubrati sa drveta, ona nije nalik nicemu sto poznajemo, nicem sto smo postali vremenom. Prava ljubav je sakrivena u ovo malo deteta sto je u nama ostalo, u ovo malo vremena sto mislimo da imamo pred sobom. U samrtnom casu cemo zapravo shvatiti istinu, a ona je da nam se izmedju rodjenja i smrti zapravo nista nije desilo, da je zapravo sve sto je postojalo samo jedan tren i oticicemo iz ove doline tuge bas onako kao sto smo i dosli. I ti vec i sama znas da nam to jedino i konacno preostaje. Ali, pre nego sto se to desi zeleo sam samo da ti kazem da jedna od najsvetlijih tacaka u tome paradoksu koji Bog i ljudi nazivaju mojim zivotom nosi tvoje ime. Ako me pitas zasto - ne znam ti reci, ako me pitas dokle - to vec znam i osecam, a i ti slutis, pocinjemo zapravo zajedno da razumevamo vecnost. I pretpostavljam da nesto sto danas izgleda kao puka slucajnost, kao slucajan susret, kao bauljanje totalnih stranaca u tami, zapravo seze mnogo dublje, jos mnogo ranije nego sto smo se rodili za ovaj svet, i trajace mnogo duze od naseg trajanja za isti...
Ljubim te svom snagom ovog neponovljivog letnjeg jutra...
Tvoj, Miodrag
Post je objavljen 19.07.2004. u 10:37 sati.