Postoje dani kada uopšte ne vrijedi ustati iz kreveta. Ali nikada ne prepoznam simptome. Sve je počelo sa kašnjenjem. Inače me budi mobitel, a njemu je iscurila baterija. U panici sam se počela spremati za posao. Saobraćaj u gradu je koma, tako da sam kasnila sam 3 sata. Dok sam se vozila trolom slušala sam muziku i shvatila sam da je vrijeme da se sprži novi mp3 cd... Ovaj jedan već slušam mjesecima.
Inače sam manijak sejvanja stvari na kompjuteru.... Nakon dva sata patnje u Corelu ekran se zamrznuo... Goddamit! Idemo sve iz početka.
Kasnije su se javile koke koje rade samnom i rekle da idu skupa na more početkom augusta. Aaaaa!!! Ostajem sama... Ubiću se!
Povratak kući je bio još veća koma. Saobraćaj je očajan.
Napravila sam kompilaciju muzike koju sam vrijedno i redovno skidala sa neta. Ubacila CD i rekoh Neri burn motherfucker, burn. Otišla sam u kuhinju da si napravim tost i da ga smažem uz DS9. I u tom trenutku je nestalo struje. Onda je došla na sekund... pa opet nestala. Ništa od tosta, ništa od DS9, pogotovo ništa od mog novog CD-a.
Iznervirana sam izašla na kafu sa nekim jaranicama. Tanja je počela peglati o svojim imaginarnim problemima... tipa... "U posljednje vrijeme naša veza se počela svoditi samo na sex, mislim dobro je to, ali jednostavno... bal, bla, nja, nja..." Nisam svog darlinga vidjela danima sex mi je postao imaginarna imenica (glagol!?) Radi čovjek...
Maja: "Tako sam depresivna, dopizdilo mi je sve. Sama sam... E da.. uplatila sam si putovanje u Egipat. Idem sa Nerminom 5. augusta. Žao mi je što neću biti tu za tvoj rođendan."
Došla sam kući... Počela me boliti glava. Struja je došla. Otvorila sam ladicu... rovila i rovila i prerovila... ali praznih CD-ova više nema. A u pizdu lijepu materinu!
Evo dok sam pisala ovaj post, dobila sam poruku. Danas su izašli rezultati ispita....
Pala sam.
Post je objavljen 14.07.2004. u 23:13 sati.