MARLON BRANDO - GLUMAC NAD GLUMCIMA 1.
Usamljenik do kraja
03.07.2004, 19:25:41
Piše Biljana Niković
OTIŠAO je veliki Brando. Tiho, baš onako kako je i živeo poslednjih godina. Mada ni s početka karijere, nije posebno ljubio publicitet, decenijama unazad prezirao je svaki kontakt sa medijima. Mnogi njegovi neprijatelji, ali i prijatelji tumačili su da je zasićen tragedijama, koje su ga snašle u privatnom životu, što se tako jasno odražavalo i na njegovoj korpuletnoj figuri, koja se toliko razlikovala od one u mladosti i zrelim godinama.
Nikad nije bio posebno druželjubiv, pa nije ni čudo što je rano pobegao iz Holivuda. Činilo se da dar koji je dobio od Boga, jednostavno mora da podeli sa drugima, a onda da se izgubi, iza prvog ćoška. Izgledalo je da je svaka njegova rečenica bila obojena ironijom. Na velikom platnu, ali i kad se isključe kamere. Nije se dizao u visine zato što je glumac, to je komentarisao u svom stilu: “Da li bi mi ljudi aplaudirali i da sam dobar vodoinstalater”. Mada je u prilog svoje profesije umeo da kaže i “Glumac je mnogo više pesnik, nego zabavljač” ili “Nikad ne priznaj da ne osećaš ništa jer ti uvek u stvari osetiš previše.”
Kao da se na trenutke i sam plašio dubine do kojih je ponirao njegov duh. Nije fascinirao samo kao glumac, koji je bez ijednog gesta u kadru bio u stanju da uzburka emocije, već i kao čovek koji je sa dečijom radoznalošću pokušavao da dopre do ljudskog smisla postojanja.
I pored oreola nedodirljivosti, koji mu je priroda podarila, izbijala je njegova blagost i ljubav prema ljudima. Ta kontradiktornost, ni njemu nije bila lako breme, ali je nosio sa neskrivenim ponosom. Kao da je nazirao da je jedini put za njegovu kompleksnu i kontradiktornu prirodu, upravo put ka jednostavnosti i izvornoj prirodi. Prepun energije, nije se plašio da uvek počinje iznova. Odrastao u razorenom domu, čak četiri puta stvarao je svoju porodicu, devet puta se radovao rođenju svojih naslednika. Sve iz želje da stvori oazu ljubavi oko sebe, koja mu je bila neophodna kao vazduh.
“Da sam bio voljen i da su o meni brinuli drugačije, bio bih sasvim druga osoba. Veći deo života proveo sam u strahu da ću biti odbačen i završio sam ga tako što sam ja odbacio većinu onih koji su mi pružali ljubav, samo zato što nisam bio u stanju da im verujem”. Pregrmeo je dve tragedije, samoubistvo ćerke i presudu sinu zbog učinjenog ubistva.
Kada su ga povređivali, prvo se trudio da glumi ravnodušnost. Kasnije mu nije trebala ta ledena maska. Postao je nedodirljiv za zlonamerne. Granicu njegove privatnosti, naročito poslednjih godina, retki su imali dozvolu da pređu. Od kolega naročito je bio slab prema Šonu Penu, ali i DŽoniju Depu ili Leonardu di Kapriju. Irac, poreklom, voleo je da se druži sa svim narodima sveta Indijancima, Jevrejima, Crncima, Polinežanima. Bez sumnje za razgovor sa njim prevodilac nije bio potreban.
Poslednjih godina, bez obzira na teške porodične tragedije i sa minimumom novca za preživljavanje, stekao je mirnoću koja se recimo sreće na statuama Bude. Nekako pomirljivo tonuo je u svoj grandiozni fizički oklop, dok se i poslednji bljesak u njegovom oku nije ugasio. Za nekog drugog rekli bi, otišao je u legendu. On je to već bio za života - Marlon Brando.
Besmrtan
“BRANDO je besmrtan” rekla je Sofija Loren, juče na vest da je preminuo njen partner iz Čaplinovog filma “Grofica iz Hong Konga. Italijanski režiser Bernardo Bertoluči, kod koga je Brando igrao nezaboravnu rolu u “Poslednjem tangu u Parizu”, izjavio da se “Brando preselio u legendu”.
Brando za vreme koncerta Majkla DŽeksona u NJujorku, septembra 2001.
Post je objavljen 05.07.2004. u 18:17 sati.