EXIT 04, četvrti dan
04. jul 2004.
Petrovaradinska tvrđava, Novi Sad
Autor: Freedom Elegant 600 SEL
Pišući reportažni osvrt za prethodni dan slušao sam (sve na vinilnom formatu) Lunu (srpsku), drugi Sugarcubes i prvi Obojeni Program. Na putu do Exita slušali smo poslednji album Jay Z- ija ("Džej je ok"). Za povratak smo spremili neku čizi kompilaciju ljubavnih hitova osamdesetih sve zajedno sa ničim izazvanom Tanitom Tikaram... U neku ruku, mogao bi to biti idealan lajnap nekog festivala na brdovitom Balakanu. Jednog od mnogih, da budem precizniji.
Od današnjeg dana očekujem samo da se završi. Ova svakodnevna putešestvija BG-NS-BG iscrpla bi i bolje od mene. Exit je preplavljen ljudima. Which is nice.
Na samom ulasku, na Fusion pozornici očekuje nas neka gospođa koja izvodi romske folk klasike. Mislim da je ona deo postave Ace Šišića. Neočekivano topla i neobična dobrodošlica. Ali, zaista. Nešto kasnije kada smo se ponovo vratili na ovu pozornicu Aca je zabavljao dvadesetak okupljenih koji su, valjda po prvi put u Srbiji, demonstrirali kako se igra solo-kolo. Hedonizam i alkohol još jednom su potvrdili svoje prisustvo u svim kulturama.
Nakon toga hrlimo ka glavnoj pozornici gde očekujemo Peaches. Umesto njih pozdravlja nas Cane Partibrejker, i kao prijatelje, i kao neprijatelje. Ja nikada nisam voleo Partibrejkerse. Eeenormna količina ljudi ih još uvek voli. U odlasku saznajemo da je bubnjar Kings Of Leon slomio ruku. Nikada nećemo saznati šta smo propustili.
Odlazimo na Dispatch, ne samo jer tamo skoro uvek ima mesta za sedenje, već zato što u smiraj dana malo iskrivljene elektronike može da godi. Trućkanje od jednog do drugog bara u potrazi za sitnim novcem, odvlači me do skrivenog blaga- pozornice Korena & Cveća, gde me prvo očekuje indijska narodna, koju potom zamenjuju trubači iz Srbije, koje potom smenjuju rođaci iz Turske. Atmosfera je neviđeni filgud, ljudi neprekidno odlaze i dolaze sa osmehom na licu, i tu mi padaju na pamet dve krupne zamerke organizatorima Exita. Prva- ko god da je ukinuo bioskopske predstave treba da se oseća krivim. Prošle godine sam tako odgledao Daredevila, a da nisam ni znao šta mi se desilo. Druga, nije zamerka, više sugestija- pustite da nam Korene & Cveće ukrasi par roštilja. Mislim da vam niko ne bi zamerio. Sve pod parolom- Sit gladnom ne veruje.
Inače, "Exit hit" je da kada prolazite kroz bilo koji od brojnih tunela skandirate ili vičete šta god vam padne na pamet. Sve u želji da se vaša parola primi. Još jedan pokazatelj filgud atmosfere.
Peaches je najbliže što se ovaj festival ikada približio PJ Harvey (ako zanemarimo činjenicu da mi je svojevremeno Ambrozić Dragan obećavao i divu samu). Nastup ove nenormalne Kanađanke najbolje sumira improvizacija koju smo izveli na temu sutrašnjeg hedlajna nekog od tabloida- "Orgije i satanizam na Exitu!- DSS traži objašnjenje i izvinjenje!". Peaches je ultimativni hit ovog festivala i nešto što će dugoročno ostaviti traga na sam festival i njegove posetioce. Ona sama izgleda kao miks Princea iz Alphabet Street dana i pevača The Darkness. Njen one-woman show obogaćen sa dve primadone mračnog sokačeta prikazao je da muzički nastup odavno nije samo odsvirano i otpevano, već odglumljeno i izperformansirano. Sex je jedini drajv koji Peaches oseća. Lako je moguće da se neko u publici osetio nelagodno. Većina je bila nepripremljena. Kada je na kraju ispljuvala lažnu krv po sebi, bilo je jasno da Iggy nema šanse.
U iščekivanju hedlajnera nad hedlajnerima odlučili smo se za još jedan, poslednji krug po obližnjim pozornicama. Ispod Disko-kugla-pozornice DJ je vrteo Faithless. Na skrinu iznad njega Deca Loših Muzičara u "mute" varijanti prašila su na Fusion pozornici. Mislim da je to najbliže što sam im ikada prišao.
Ah, da. Tu smo već čuli da Atina gore i da od Olimpijade nema ništa. Očekivanja da Srbija i Crna Gora na predstojećem svetskom prvenstvu uđu u finale sada su već sasvim izvesna. Jer od Grka smo bolji (i) u basketu.
Dilemu da li da trknem do DJ arene razrešio mi je kolega Tatomir, koji je zvuk i atmosferu "od tamo" opisao kao (citiram)- Šššš-Šššši, Šššši-Ššššš. Dakle, Kene Ishi, ništa za sada. Ali, biće hit okolnim Novosađanima kad ujutru krenu na posao, a u pozadini cepaju Beyer i Nastić.
Sada već sasvim izmoreni, stojimo na okupiranom terenu ispred glavne pozornice i čekamo Iggyja i Stooges. Rokenrol još jednom trijumfuje nad Srbijom, i SVAKAKO nema boljeg pokazatelja kako u budućnosti tipovati na hedlajnere ove pozornice. Meni, lično, je sve to nekako isforsirano, i taman kad sam bio spreman da ga pokopam svežim prisećanjem na brkatu Peaches, Iggy na scenu izvodi dvadesetak posetilaca i zajedno sa njima pravi haos tokom dve pesme. Bravo, care! Nakon sat i dvadeset minuta, ekipa ovih pedesetogodišnjaka odlazi da primi čist kiseonik. Neki uzaludno negoduju, ne znajući da su dobili više nego što su očekivali.
I to je to.
Uz Tiramisu sladoled, I Wanna Know What Love Is, od Foreigner, čini se kao sasvim pristojan kamdaun.
Post je objavljen 05.07.2004. u 18:13 sati.