8760 sati na putu!
Evo prođe godina otkako sam krenuo na sada već legendarno putovanje «Motorom po Africi». Kako je zapravo sve to počelo pročitajte u nastavku.
Bilo je to negdje u siječnju 2003 godine. Meni se počelo motati po glavi da kupim novi auto, nešto kao Fiat Punto ili Renault Clio ili tako nešto u toj klasi. Međutim dok sam razmišljao o autu dosta sam se bio zamislio o svemu i svačemu i padne mi napamet kako sam uvijek htio imati motor ali mi ga moj ćaća ni slučajno nije htio kupiti jer je uvijek bila prisutna filozofija "jesi ti lud, koji motor pa da pogineš s njega" itd a ja nisam naravno imao para da ga sam sebi kupim. Tako ja sam sebi kažem e bogami sad imam para i sad ga mogu kupiti i šta ima veze što sada imam 31 godinu i nemam iskustva u vožnji motora. Netko pametan je davno zaključio «pa nikad nije kasno».
I tako ja lipo odjebem auto i odem u moto salon i kupim novi motor Honda XRV 750 Africa Twin. Mom ćaći se to nimalo nije svidjelo što sam kupio motor a ne auto. Dapače, rekao mi je da nisam normalan dok je moj brat bio oduševljen sa time što sam kupio motor. I tako mene jednog dana početkom lipnja zovne gazda dućana da dođem u dućan jer mi je stigao motor i trebam ga preuzeti. Ja sam taj dan bio presretan do besvjesti iako me malo svrbilo kako ću voziti motor pošto ja nikad nisam imao motor a sve što sam od motora vozio u životu to je bilo par puta Jokaševu kozu i jedanput sam vozio od jednog tipa MZ bit će jedan kilometar i to je sve bilo prije najmanje desetak godina. Dok sam čekao da mi stigne motor ja sam položio A kategoriju (polagao sam na Vespi) tako da sam imao regularnu vozačku dozvolu za motor.
I ja taj dan lipo dođem u dućan, predignem svoj motor i usput kažem gazdi dućana da mi pojasni malo neke stvari što se tiče motora pošto ja nemam veze o motorima i onda lipo nakon toga polako se uputim kući u Stobreč. Vozio sam polako i oprezno pošto nisam imao iskustva. Međutim ja sam relativno brzo postao solidan vozač motora jer sam se vozio non-stop. Cilo sam lito vozio motor i uživao sam u tome maksimalno. Rekao sam sebi da ne moram nikad kupiti auto u životu ali bogami dok je krvi u meni imat ću barem nekakav motor. Ni sam nisam mogao vjerovati koliko mi se svidio motor. Inače ja se nikad ne ludiram sa motorom iz dva razloga: prvi je što smatram da nisam lud a drugi je to šta ja i neznam «paliti gume» niti dizati motor na zadnje kolo a Bogu hvala niti me zanima da to znam. Tako dok sam se ja vozikao to ljeto sa svojim "motorčićem" razmišljao sam gdje da odem na godišnji odmor sa motorom.
Padne mi na pamet da idem od Međugorja do Lourdesa i Fatime i vratim se preko Gibraltara nazad. I ja, kad mi je došlo vrijeme godišnjega, «ni pet ni šest» tako i učinim. Međutim toliko mi se svidilo putovati sa motorom da je to bajka. Čim sam se vratio sa spomenute turneje, počeo sam kovati plan gdje bi idući put mogao ići sa motorom. Vrzmalo mi se po moždanim vijugama da odem oko sredozemlja. U tim razmišljanjima padne mi na pamet a što nebi obišao cijeli arapski svijet. To je doduše malo više od samog sredozemlja ali je zato i zanimljivije. Na prvom putovanju sam posjetio Ceutu (španjolski zavisni teritorij u Maroku s većinskim muslimanskim stanovništvom) i proveo par nezaboravnih dana sa mojim novim prijateljom Sadikom koji se iskonski potrudio da me upozna s životom i običajima u Ceuti. I tako sam ja pomalo počeo filozofirati sam sa sobom gdje bi i šta bi.
Malo pomalo su mi stalno dolazile nove ideje i onda u siječnju 2004 godine definitivno padne odluka. Odlučim da odem s motorom od Međugorja do Cape Towna. Točnije, do rta Dobre Nade. Tako se ja započmem pripremati za moje putovanje. Mogu reći da sam se dobro ispizdija dok sam se priprema za putovanje i što je najžalosnije potrošio sam «kišu Isusovu novaca» na pripremu puta a sad uviđam kako sam se relativno loše spremio za put. Naime, ja sam potrošio 9000 eura na pripremu puta i mislim da su to dobre pare. Da mi je sadašnja pamet i sadašnja saznanja ne bih potrošio više od 6000 eura i spremio bi se puno bolje za put. Svi su me pitali kako to da nisam našao sponzore.
Što se sponzora tiče, ja sam, kad sam se spremao za put, pokušao naći sponzore i poslao sam u par jakih hrvatskih firmi «pismo namjere» međutim kako nisam dobio ama baš nikakav odgovor od njih zaključio sam da ih ne zanima moje putovanje. Također sam usmeno kontaktirao sa jednom novinskom kućom (od koje nisam tražio novac nego samo malo prostora u novinama povremeno da mogu onda na račun toga naći nekog sponzora) i sa još jednom zanimljivom firmom ali su mi otvoreno rekli da ih moje putovanje ne interesira. Tako sam ja zaključio da mi od sponzora nema ništa i da neću više gubiti vrijeme oko njih nego da ću ja lipo sve sa svojih deset prstiju ono što se kaže «use i u svoje kljuse».
Budimo realni, nitko i nema obavezu da mora sponzorirati moje putovanje po africi. A da budemo najrealniji ja ipak mislim da sam i došao kojim slučajem u pregovore sa nekim potencijalnim sponzorom, mislim da ipak ne bi bilo ništa od tog sponzorstva jer bi ja poznavajući sebe tražio sigurno više para nego što bi sponzor bio spreman dati a pošto vjerovatno nitko ne bi htio popustiti tako ni od sponzorstva ne bi bilo ništa. Tako se meni sve to čini nekako iako ja skidam kapu svakome tko je išao na nekakvo zanimljivo putovanje i uspio naći sponzore. Svaka mu čast. Isto tako ja ću reći da sve ima svoje draži. Naime ako imate sponzore onda trošite tuđe pare za svoje gušte što je u biti lijepo ali mislim da ste isto tako i limitirani sa dosta stvari. Morate putovati po nekakvom planu i programu i tako to, dok ja naprimjer, pošto sam sebe sponzoriram, smatram da ja putujem ipak mnogo ljepše, komodnije i nadasve zanimljivije. Doduše trošim svoje pare ali «ko ih jebe».
Ne žalim nimalo za parama. Ne žalim zato jer vidim kako mi je lijepo na mom putovanju. Putujem sa motorom po africi i to bez ikakvog plana i programa, zadržavam se na svakom mjestu koliko je isključivo mene volja i zajebajem se i radim što me volja. Tko vam može platit te gušte. Normalno nije ni moja «pernica» vječna. Već sam ispalio nekih 25.000 eura (oko 9000 sam potrošio na pripremu puta i u ovih godinu dana koliko sam na putu sprašio sam oko 16.000 eura) a i danas sam poslao bratu mail da mi pošalje opet para (2000 dolara) jer sam «presušio». Ali još imam Bogu hvala love i još mogu guslit a kad mi se približi vrijeme da "prnem u čabar" onda ću već vidit šta ću. Valjda ću nešto smislit.
A ako ništa ne smislim onda ću zvati ćaću, mater i brata da mi pošalju para da se mogu kući svojoj vratit. Isto tako iskreno ću reći da nebi imao ništa protiv kad bi mi neka firma sad ponudila sponzorstvo (naravno mislim na sponzorstvo koje sadrži određene kvalitete) ali pošto ja putujem kao što sam rekao bez plana i programa mislim da onda teško mogu naći sponzora koji je spreman prihvatiti moju igru bez pravila. Kao naprimjer putovanje motorom u Sjevernu Koreju koje mi se vrzma po glavi. Tako da se ipak po mom mišljenju sve svodi na ono use i u svoje kljuse. Tako onda, najbolje rečeno što se tiče mog putovanja, bit će šta bude i kako bude i to je to.
Nadalje, ja vam nikad nisam taknuo kompjutor u životu niti sam išta znao o kompjutorima. Ako ćemo realno, neznam ni danas ništa osim par stvari koje mi je brat pokazao i samo to koristim i nediram ništa drugo da nebi šta sjeba. Bio sam se pravio pametan u Portugalu pa sam nešto poremetio pa sam pola sata pričao sa bratom u Hrvatsku preko mobitela kako da riješim problem. Dobio sam taj misec lijepi telefonski račun kući (odrali su me do kože) ali zato nisam više filozofirao po kompjutoru nego otada samo diram ono šta je brat rekao da smijem dirat. Način na koji sam ja uopće pošao na put sa digitalnim fotoaparatom i laptopom (koji je u međuvremenu ukraden) je taj što sam ja imao jedan jeftini obični klasični fotoaparat i moj mi je brat, koji je inače maher za kompjutore, rekao da mi je glupo da idem na takvo putovanje sa običnim fotoaparatom i to iz milion razloga nego da ja lipo moram imati laptop i dobar digitalac i onda sam dosta komodan sa slikavanjem.
Tako sam ja bratu dao pare a on lipo kupio laptop i digitalac i pokazao mi kako ću rukovati sa tim i šta ja moram znati u vezi toga itd. Brat mi je i otvorio mail i pokazao mi kako se petlja po internetu. I web stranica www.motorobi.com i motorobi.blog.hr su njegovo maslo. Naime on se dosjetio da bi bilo lijepo kad bi imao svoju web stranicu. Naravno da sam ja prihvatio bratovu sugestiju i on je tu stranicu stvorio i on je, Bogu hvala, uređuje i petlja oko nje cijelo vrijeme dok ja putujem a moje je da šaljem slike i svoje tekstove koje pišem njemu da ih on može staviti na stranicu itd. Da pravo kažem ja pošto sam tele za informatiku ja i nisam bio nešto optimističan oko te web stranice da će to baš sad neko čitati i da bi to nekom moglo biti zanimljivo ali kad mi je brat rekao da bi trebao imati web stranicu ja sam se, naravska stvar, složio da se otvori pa neka on petlja po njoj kad već ima volje.
Sad mogu reći da sam stvarno iznenađen time da dnevno u prosjeku na www.motorobi.com i motorobi.blog.hr svrati oko dvjestotinjak ljudi. Prvi mjesec putovanja stranica je zabilježila skromnih 300 posjeta ukupno. Danas je situacija bitno drugačija. U zadnjih 90 dana samo motorobi.blog je zabilježio 18.000 posjeta. Rekord dana je 1290 posjeta. Sjetim se kako mi je brat govorio da je u nas krenuo nekakav blog i kako su on i neki Dario s tog bloga uspostavili kontakt i kako imaju neke planove, tra la la. Naravno i logički da nisam ništa imao protiv, pa moj brat i je stvorio motorobi.com i motorobi.blog i uređuje ih da bi ljudi mogli čitati i naravno da želimo da što više ljudi dozna za našu stranicu a ovo sa blogom je baš odlična stvar.
Mogao bih ovako pisati u nedogled jer znam da mnogi od vas žele da su na mom mjestu ali ili nemaju novca ili nemaju vremena ili jednostavno nemaju hrabrosti za to. Zbog takvih se ovo i piše u stilu kao ja sjedim u kafiću i pričam priče. Da vas više ne pilam imate na stranici teksta na kvadrat i isto toliko slika pa izvolite. Guštajte! A kad se jednog dana vratim kući, napravit ćemo, ja i moj brat, knjigu sa milijun stranica i entilijun slika, dvd-ovima i kojim čudima sve već. Što se tiče majica koje ja nosim na svom putovanju a na kojima se nalazi logotip naše web stranice i to je maslo moga brata i ja ni tu ne vidim ništa loše. Dapače baš mi se čini simpatično to što ja na svom putovanju nosim majice i điletin sa logotipom motorobi.
Zaključak se nameće sam po sebi. Način pisanja dnevnika, fotografije na webu, web stranica i komunikacija s čitateljima, te povrh svega, način putovanja, djelovanje na terenu i sam naum da se dođe do rta Dobre Nade govore da je projekt originalan i unikatan. Nema glamura nema kreme a isto tako nema ni dileme. Motorobi ima svoju publiku a priča se nastavlja… Pozdravlja vas vaš neumorni reporter iz afrike Robert Andrija Skejić!!!
Post je objavljen 07.06.2005. u 09:00 sati.