04.06. Subota
Da se sitin… aha, ujutro bili na kavi u jazza. Nikad više. Mislim, u redu je bilo prije dok nije prije par mjeseci došla ova luda konobarica. Ja se nje bojin. Luda je u glavu. U jednom trenu ti nešto sere ka da napustiš kafić, a u drugom trenu je cila ljubazna. Mislim jednom smo sidili tamo uru vrimena i došla je nešto srat, a ovaj put smo ja i Tamara sidili tamo 3 ure za dišpet. I ja ju sve nešto mrko gledan, očekujen da će nas svaki tren potirat, a ona ne daje jeb za nas. Ja joj se udostojin obratit. « Evo sad ćemo vam mi ić, za 5 min». Ja očekivala da će reć «Hvala Bogu, ajte ća, umrite i ne vraćajte se», a ona: « Ma ne smetate vi meni, ovako kad nema puno ljudi, samo vi sidite». Onda je sila kraj nas i nešto pitala kako to da ne idemo na more. ONA JE LUDA. Prije toga je jednima oprostila 10 kuna, nisu imali za platit. A jednin ženskama prije tjedan dana nije tila donit piće jer je od njih 2 samo jedna tila naručit. A i meni je nešto srala jer nisan naručila a sidila san za stolon sa 3 čovika, od kojih su 3 naručila ( znači jedino ja nisan). Ma nema do konobara Jure iz Duje. Da su svi konobari takvi, svit bi bia disko. Jure je tako simpatično, ljupko biće da ti dođe da sidiš tamo u Duje cili dan i samo ga gledaš. I upadneš tu i tamo nešto al samo da čuješ koju bazu od njega. Presmješan je. Ma zato je njega Šaškor i zaposlia da bi mu Jure tu radia promet i diza račune. Zbog napaljenih curica. ( a i napaljenih dječaka-pozdrav Segoru koji mi je drpa svakog bivšeg dole tamo u Duje).
A onda…. Uvečer. Bile na domu. Pa javit se Klupi. Njoj je bilo drago da nas vidi, iako je priznala da je strašno začuđena šta nemamo alkohola po prvi put otkako ju pohodimo. Onda smo išli na Bače. Bilo je previše ljudi, skoro sam se bacila u more, neugoda…. Mislim, znaš da niko tebe ne gleda i nedaju jeb za tebe, nije te niko ni primjetia, al svejedno imaš neku fobiju od puno ljudi, sram te i nešto te iznutra guši, očeš nestat…. Jedva san preživila. Onda je doša Nikola i reka da mu se jako svidila muzika koju sam mu dala (naravno, pa to je jedna od najodličnije muzike šta postoji), a ja sam se zbunila OPET (( neznam zašto, bilo je to davno kad mi se sviđao, više mi se ne sviđa, al se cila zbunim kad pričan sa njin, ništa ne mogu povezat, ponašan se ka idiot. Prošli put kad san pričala sa njin isto nisan imala pojma šta pričam. Tila san reć «idemo na fesb» pa san rekla « idemo na zap» pa san tila reć da mi sprži byork, pa san rekla samo « ok onda mi ti sprži samo to…šta san ti već bila ono rekla da mi spržiš»-uopće se nisan mogla sitit šta to.)) . Ja to opet nisan skužila pa san rekla «šta to?di?» a on je reka «pa muzika šta si mi dala…». Tek kad je otiša ća ja san skužila šta smo pričali. Nadan se da kuži da san tako zbunjena samo kad pričan s njin, ne inače.
A onda smo u ponoć ipo išli ća, jelo nam se sladoled. Hajduk nije radia. Kuća sladoleda nije radila. Ni ono govno u Marmontovoj nije radilo. A i Deani, i Tamari, i Dani, i meni se jelo sladoled ka nikad u životu. Onda smo ju vidili!!! Škrinju!!! U trafici na vrhu Marmontove. Tu smo upali ka da je oaza nasrid pustinje, bala nam je cjedila niz bradu. Na kraju smo se odlučili za macho, sve 3 od čokolade, a Tamara od vanilije ( naravno,Tamara uvik u svemu mora bit drugačija, frnj frnj njih njih- zajebajen se). Onda je ka Tamari falilo 30 lipa za macho i bilo joj je crnjak pitat, pa sam se ja eto ponudila kao poslušno pseto to pitat za nju.
ŽENA IZ TRAFIKE: «Dobro veče»
MI:»večer»
JA: «koji su van sladoledi do 5 kuna?»
ŽIF: « sve van piše dole na plakatu»
JA: « vidi ima sladoled Rumenko, buahhaha ja bi Rumenko»
DNA: «ma di je Rumenko?»
ŽIF: « nema van Rumenka…»
MI: « ajme nema rumenka…. Ajoj ajoj»
( odlučimo se za macho)
DANA: « dat ćete mi 2 macha od čokolade.» ( njoj i meni)
DEANA: « tri!!!» (ka i za nju)
A tamara šuti.
JA: «jel nam možete oprostit 30 lipa za još jedan macho?»
ŽIF: «mogu aj»
Tamara je imala 6 kn, ja sam joj dala 5 lipa, i deana 5 lipa. Sad je falilo 40 lipa, a ne 30- nešto nije valjalo. Onda se deana sitila da je dala 10 lipa viška.
DEANA: « Dala san van viška»
ŽIF: « 10 lipa, nisi se baš pretrgla»
JA: « e !»
Onda san skužila da san u zanosu popljuvala deanu umisto da san izborila 30 lipa za tamaru:
JA: «ma nama treba tih 10 lipa kako bi van ona (pokazujen na tamaru) ostala dužna samo 30 lipa»
Onda smo zgrabili sladolede dali love šta smo imali i škivali. Puten smo se dogovorili da će uvik neko iz ekipe napravit za drugog nešto kad mu bude crnjak. Mislim uvik smo to radili, al sad smo se ka baš ono rukovali.
I onda san ka upala: « e vidiš tamara kako se lako za drugog crnit jer ti znaš da se ne crniš za sebe nego za tog drugog, al taj pred kim se crniš to nezna. Svejedno ti je lakše jer znaš da se ne crniš ti.» i onda su mi svi zavarili, a tamara mi upala:
« ne, uopće nije skužila da se crniš za mene kad si joj upala «tih 10 lipa triba da bi njoj onda falilo samo 30»» i svi su mi zavarili, a i ja skupa s njima. Onda smo se cilin putem do doma tome smijali kako smo u 1 iza ponoći upali ženi ka neki «macho» osvetnici, sve kupile macho i još joj srale šta nan je zakinila 10 lipa, a prethodno nan oprostila 30. Buahhhahha… A i taj macho nikad nije ima bolji ukus.
Post je objavljen 06.06.2005. u 12:05 sati.