Na vest o smrti Dragoslava Andrića, književnika, prevodioca, šahiste...
Odlazak velemajstora
Krajem prošle nedelje stigla je vest koja je duboko rastužila svakoga ko u ovoj kulturno regresiraloj sredini (još) mari i ima sluha za lepu, duhovitu i promišljenu reč: preminuo je Dragoslav Andrić (1923), prevodilac i književnik; dramaturg i leksikograf; antologičar i publicista; šahovski majstor i "velemajstor duha"...
Andrić je bio sasvim jedinstvena pojava u našoj kulturi. Renesansni čovek, u pravom smislu reči. Enciklopedijskog obrazovanja i večno radoznalog duha. Ono što ga je činilo tako posebnom i retkom ličnošću bilo je to što je svoje bezgranično znanje nenametljivo, ali nesebično, delio sa svojom sredinom. Bio je prosvetitelj. To nikada nije rekao, to proizlazi iz kapitalnog dela koje je ostavio iza sebe.
Za šezdeset godina rada Andrić je sa francuskog, engleskog, ruskog i nemačkog preveo više 130 knjiga poezije, proze i pozorišnih komada. Selindžera, Kamija, Joneska, Sarojana, Sartra, Sandberga, Šoa, Ficdžeralda, Monterlana, Friša... Japansku, kinesku, poeziju američkih crnaca, nezaobilaznog Ogdena Neša... "Moji motivi za prevođenje su različiti", govorio je. Sebični - zavolim neku knjigu, pa je prevodim da bih je učinio i svojom; altruistički - da bih stekao pravo da to dam i drugima; skeptični - zato što zazirem od tuđih prevoda".
Govorio je, takođe, kako mu je bilo potrebno bar 20 godina kako bi shvatio da vernog prepeva nema i ne može biti. Kredo koga se držao bio je da "od pesnika možete da oduzmete ponešto, ali to morate da mu vratite uz 15 odsto kamate. Prevodilac je neka vrsta voajera koji stalno zaviruje u tuđe živote, kulturu, emocije, istražuje sudar civilizacija. On je takođe akušer tuđe dece".
U srpskoj kulturi, hronično bolesnoj od kvaziozbiljnosti i suvoparnog prazloškog akademizma, niko se nije tako predano bavio i zabavljao trima glavnim tokovima subkulture 20. veka: rokenrolom, grafitima i žargonom. I povrh svega - šahom. U vreme kada je nekadašnja Jugoslavija bila šahovska velesila, Andrićeva knjiga "Igra miliona" bila je šahovski bukvar za više generacija buduć ih (vele) majstora i entuzijasta-amatera.
Zahvaljujući šahu, početkom šezdesetih susreo se sa rokenrolom. Kao šahovski reprezentativac putovao je po svetu i imao je sluha za "buku" koja je počinjala da grmi... I bio je tako prvi koji je u Beograd doneo Dilanovo i mnoga druga, tada nepoznata "imena". Kasnije će, objavljivanjem "Stereo stihova", postati i prvi domaći antolog rok poezije.
Andrićev "Dvosmerni rečnik srpskog žargona" do danas je ostao najtemeljniji vodič kroz pulsirajući život jezičkog saobraćaja. "Najbrojniji stvaraoci novih reči su mladi, najveći priraštaj novih reči je u žargonu mladih", rekao je u jednom razgovoru za Glas javnosti, a na retoričko novinarsko pitanje - kako tumači da se niko mlađi od njega ne upušta u taj rudarski istraživački posao - Andrić je odgovorio duhovitom, ali vrlo istinitom opaskom... "I ja sam mladić... U srcu i duši sam neiživljeni tinejdžer".
Zato je vest o njegovom odlasku bila potpuno neočekivana. Tim pre što je Andrić do poslednjeg dana bio aktivan. I (blago rečeno) zabrinut nad sudbinom kulture u današnjem srpskom društvu. "Odnos merodavnih prema knjizi (i kulturi), danas i ovde, mogao bi se najkraće definisati sa tri reči: sramota, sramota, sramota!", napisao je pre samo nekoliko dana u tekstu ilustrativnog naslova "Lipsavanje vrednosti - dramatične posledice nebrige države u kulturi". Veliko je pitanje da li u današnjem srpskom društvu još postoji neko merodavan/ sposoban da takav vapaj primi k svesti i nešto konkretno uradi.
Ipak, dok postoji zaostavština velikana poput Dragoslava Andrića, postoji i nada da srpska kultura može da izgleda radikalno drugačije nego danas.
Predrag Dragosavac
Post je objavljen 30.05.2005. u 17:42 sati.