Odlučila sam se neki dan izborit za sebe i svoje dijete.
Kad već nema parkova i dječjih igrališta u našem kvartu, odlučila sam nas odvesti parku.
Sat i po vremena do Maksimira nije bilo ništa prema onom što nas je dočekalo u tom predivnom ambijentu.
Osim hrpetine djece i komaraca, ničeg bitnijeg nije bilo.
No ništa nam osim tobogana nije ni trebalo.
Ali kako to i inače biva u mom životu pa sve što je lijepo kratko traje, tako je i ovo zadovoljstvo gledanja mog malog princa kako se spušta niz tobogan umalo završilo kobno.
Ma ne, ne, nemojte na to niti promišljati...živ je, zdrav je i s te strane je sve uredu.
No njegov malen ponos, koji se nedavno tek počeo nazirati je besramno srušen u tren oka.
Idila: 10-ak djece se penje ispušta toboganom, mamice sjede na klupama, čitaju knjige ili razgovaraju nam mobitel, komarci grizu i tako to.
Najednom dolazi klinac, cca. 5-6 godina, obučen u vojničku unifirmu, sa zelenim šljemom na glavi i plastičnom imitacijom noža (fakat je izgledao kao pravi nož)
Zasjedne na vrh tobogana i ne mrda.
Ispod tobogana ponosna majka, skwo, sa 2 curice i još dva dečka, svi gledaju u svog maskiranog vojnika.
Iza njega oko 20 djece, Tiji među njima prignječen, ja ne mogu do njega, on sav u panici...a klinac i dalje tu sjedi.
Nakon otprilike dvije minute okrećem se ženi s molećivim izrazom i molbom da kaže sinu nek se spusti.
A ona će meni:
"kaj, kaj oćeš, kaj tebi smeta mala, ak će mali stat gore onda će stat jer sam ja to tak rekla i kuš!"
Blago šokirana, kao da me netko tresnuo onim šljemom po glavi ponovim teti da je molim jer mi je dijete prignječeno gore i sl., a ona će meni "pa kaj me briga".
E pa jebi ga bejbe, kad nećeš ti, valjda bu on.
Zavikala sam malom manijaku da se spusti jer ima i drugih koji bi se "klizali".
Kad se vojnik konačno spustio, a moje malo zlato došlo na red, uslijedila je tragedija.
Odmah iza Tijia krene mulac (u dalmatinskom rječniku izraz za tovara ili čovjeka koji se ponaša kao tovar, magarac, no šteta je te divne životinje koristiti u ovakvom kontekstu pa nemojte molim vas vizualizirati tovare nego divljake, e, baš to, divljake...)..cca 10 godina (bio je u grupi s još nekoliko klinaca, po torbama se dalo zaključiti da su maločas došli iz škole), težine ala mene (a ja baš nisam neka laka kategorija) i kad je došao iza njega, negdje po sredini tobogana, svom snagom ga nogom zvizne u leđa.
Tiji odleti jedno dva metra ispred tobogana, digne glavu s pogledom punim suza i pitanjem: "mama, zašto me je ovaj b'aco tu'(k)o"
Dođem do malog divljaka s pitanjem zašto si ga udario?
"Zato kaj je spor".
Ključa mi u glavi, para izlazi iz ušiju, ali bit ću pametnija, neću ga tresnuti iako je to zaista zaslužio, ipak nije dijete krivo, sve je to stvar odgoja i tako dalje...
Pokušavam mu objasniti da je Tiji mali, samim time i sporiji te da bi ga on kao veliki morao paziti i sl., no bezobrazni bahati prasac me prekine:
"gle teta, on ima svoju mamu pa nek ga čuva, JEBE se meni za tvoje dijete"
Mislim ono, WTF?
Okrenula sam se na drugu stranu kako mu ipak ne bih prosula zube po svjetlucavom pijesku.
Moj mali princ me drži za hlače i dalje imajući suzne oči a ja se nekako nespretno okrenuh i zakvačih onog vojnika za šljem.
U tom momentu neodgojeni divljak krene na mene svojim plastičnim nožem a ponosna mamica iza njega pljesne rukama uz uzvik "bravo mali"!
E pa jebi ga...žena skwo, pozamašnih gabarita (čitaj: duplo veća, šira i teža od mene) i nije baš neka premija kad se o tuči radi.
Samo sam zakolutala očima i šokirana pokupila dijete iz parka.
Ne želim sad misliti što bi bilo kad bi bilo i što sam joj sve mogla reći ili učiniti, u tom momentu mi je jedino bilo bitno primiti svoje dijete, obrisati mu suzu i pokušati složiti komadiće tek otkrivenog ponosa.
Naravno da ima bahatih, neodgojenih, bezobraznih i glupih ljudi i naravno da ćemo ih stalno sretati, isto kao i hrpetinu mama koje u parku sjede i čitaju dok im djeca prave prve ili druge korake, kao da je važno...no u svemu tome bitno je da se od takvih izroda znate obraniti na način po kojemu će vas dijete kasnije pamtiti u životu, po kojemu ćete mu vi biti uzor i pokazatelj, odnosno obrazac ponašanja.
Jer, ma koliko god se mi zavaravali, djeca jesu kopije i odraz njihovih roditelja.
Mi se samo možemo potruditi da na vrijeme ispravimo svoje nedostatke kako se oni ne bi zrcalili u ponašanju naše djece.
Post je objavljen 24.05.2005. u 01:31 sati.