Jednog dana, ne suviše predivnog i ne suviše prekrasnog, šetao sam ulicom s otvorenim kišobranom i nogom šutirao mačke lutalice. Jebo sam im sve po spisku što su mi se uplitale u noge i gađao ih praznim i oštrim konzervama od tunjevine. Jebo sam majku i gazdama koji su vodali svoje smrdljive pse da se ovi proseru po mojem nogostupu.
Zašto sam nosio kišobran, a kiše nije bilo? Zato jer su prokleti štakori-golubovi srali u pljusku i da je bila zima, bio bi to govnoled.
Hodam tako ulicom preneražen i izbezumljen kadli me po leđima potapša Rom niska rasta i mlađahna izgleda i upita me da imam li kunu. Ma jebala te kuna zlatica i lički međed tropapkar. Nemam kunu, džabalebarošu gotovanski, a da je i imam ne bi ti je dao, konjino neradnička. Mašim se za džep i izvadim dvije cigare i bacim ih na pločnik. On me opsuje na ciganski, pokupi cigarete i ode u pičku materinu.
Krenem razjebano dalje, a sa suprotne strane u susret mi dolazi prdežljivi stojadin i trubi. Ma kome ti trubiš telino nepodojena uzurpatorska, i krenem na njega kišobranom, kad odjednom iz zapaljenog i zadimljenog auta izleti gazda Brko i padne izrešetan mecima kalibra 12,83, neznana proizvođača. Ne daj se gazda Brko – uplakano zajaučem ko nažuljeni ris i uzmem ga u naručje ko u partizanskim filmovima. On zagrglja i izdahne dušu kao što je nekoć ispuhivao dim najsmrdljivijeg duhana kojeg je čovječanstvo pušilo.
Tužan i zakrvavljen nastavim dalje i odjednom se na ulicu spusti još neviđeno postolje, a na njemu sjedi supergazda mesne industrije iz Bosne i imenuje me direktorom – direktorom tvornice parizera.
Sada i ja mogu voziti mečku, loviti pičke i nositi pederske dizel patike, zajedno s još pederskijim, na dupetu izlizanim hlačama, piti strano pivo, derati se s velikom dozom kurčenja i brijati dlake ispod pazuha, dok me pičke gledaju kroz okular u obliku velikog kurca i zamišljaju kako bi im bilo dobro da se izjebu s istim, velikim đilkanom i zatrudne tako da mogu cijeli život drkati debele usmine, a djecu će im odgajati bejbisiterica koju ipak krkači gazda-direktor tvornice parizera, u šupak, istovremeno pušeći skupe cigare i otresajući pepeo u pepeljaru na njenim oznojenim leđima.
Tako sam ja postao direktor tvornice parizera i nije mi žao.
Post je objavljen 30.06.2004. u 15:13 sati.