Dotad sam devojke, razmišljajući o njima, uglavnom svlačio do gole kože. U mojim malim noćnim fantazijama bile su postrojene kao na sistematskom pregledu, i retko je koja uspela da sačuva na sebi par crnih čarapa, ili neku sličnu perverznu krpicu.
Ona je bila prva koju sam obukao u nešto...
Prokleta amnezija, sve se zamaglilo kao ogledalo u kupatilu i nikako ne mogu da se setim te haljine. Jedino pamtim da je bila duga. I svilena. I nežna...
I bela?
Dobro, predajem se, i bela. Pa šta?
Mnogo se vode otad provaljalo pod Tvrđavom, i da ovaj svet negde nema rupu, Dunav bi ga već deset puta potopio do sad...
"Zauvek" je, ipak, samo reč...
Velike reči obično imaju malu grešku, i smanjuju se za mrvičak svaki put kad ih izgovoriš. Ni od mog "zauvek" nije ostalo bog zna šta.
Laka groznica nemira pri retkim susretima i par stranica u dnevniku, obeleženih krhkim zvončićem čežnje, kao presovanim đurđevkom.
Šta je ovo? Citat iz srceparajućeg romana?
Sve teže baratam malim smešnim sentimentima, i kad danas pričam o tome, čini mi se da stvar zvuči kao "Romeo i Julija" na japanskom. Mislim da bi bilo bolje kad bih izvukao neko drugo pitanje.
A, u stvari, i nema potrebe da se vadim.
Ljubav je šešir koji ti odlično stoji jedne sezone, a već sledeće se svi smeju kad ga natakneš na glavu. Pomalo pratim modu, i znam da uz kosu prošaranu mrazom uglavnom ne pristaju ošinuti majski modeli.
A baš o Maju je reč...
O jednom zastarelom, ekstravagantnom, pomalo neregularnom Maju, o jednom od onih pomerenih, starih dobrih majeva, kakvi se, iako su se dobro pokazali, već godinama ne proizvode više...