Scena prva – naš susret:
Dragi i ja smo se upoznali prije devet i po godina, jednog davnog septembarsko-okrobarskog dana 1995. U amfiteatru tuzlanskog ekonomskog fakulteta sjedio je on u redu iza mene, okružen sa četiri studentice koje je pokušavao ubijediti da ljubav zaista ne postoji. Naravno, kako ne reagiriati na takvu izjavu, čak i kad je izjavi neko koga ne znaš. Okrenula sam se, rekla mu kako uopšte nije u pravu, da ljubav postoji, i uskoro je rasprava postala između samo nas dvoje dok su ostali gledali taj sukob riječi ko da je bio sukob pesnica.
Dugo mi je trebalo da mu zapamtim ime. Viđali bi se na predavanjima, pričali na pauzama izmedu predavanja, čak sam mu i posuđivala moju bilježnicu iz računovodstava (I onda ga morala ganjati da mi vrati. Nekoliko godina kasnije mi je prizao da mu bilježnica uopšte nije trebala), a u mojoj glava sam ga zvala “onaj što ne vjeruje da ljubav postoji”.
Počeli smo sve više i više da pričama na pauzama, prvo sa mnoštvom ostalih brucoša o predavanjam, glupim profesorima i ispitama, a onda smo se nekako odvojili od svih i ubrzo smo bili samo nas dvoje. Fakultet više nije bio jedina tema razgovora i shvatila sam da imamo puno toga zajedničkog. Uživala sam pričati s njim i smijati se njegovim otkačenim forama, idejama i pogledima na svijet. Radovala sam se odlasku na fakultet zato što sam znala da će on biti tamo i bila veoma razočarana kad zbog posla nije mogao doći na predavanja.
To be continued …
Post je objavljen 21.05.2005. u 21:29 sati.