Konobari u Austriji zarađuju jako malo, jer bi glavnina njihove finalne zarade trebala potjecati od napojnica, a ne od poslodavca. Slična je stvar i s taksistima. S druge strane, dostavljači, majstori, montažeri i slični također imaju male plaće, no ne smatra se obveznim dati im napojnicu, barem ne u onoj mjeri u kojoj je to obavezno konobarima. A s treće strane, jednako niske plaće imaju i blagajnice po samoposluživanjima, pa nijedna od njih ne samo da ne očekuje napojnicu, nego je ni ne smije primiti.
Ništa od toga nisam znala kad sam prvi put, kao srednjoškolka, došla turistički u Beč. Sjela sam s frendicama u jednu pravu bečku kavanu (znam i u koju, dan-danas ponekad tamo popijemo kavicu), popile smo rundu cuge, a kad je došlo vrijeme plaćanja, bahati je konobar izračunao koliko smo mu dužne i brzinski rekao ali naravno da ćete tome dodati petnaest posto za mene, kao što je uobičajeno, što onda u konačnici iznosi... Mi smo bile toliko šokirane da smo mu bespogovorno dale tražen novac i pokislo izašle na ulicu, računajući koliko smo mu iskrcale čokolada, sokića, konzervi piva, longplejki i sličnih stvari koje su nas tada veselile. Puno, vjerujte mi, puno.
Sad znam da ovdje ne vlada nikakva obveza davanja napojnica - ako ste zadovoljni uslugom, zaokružit ćete iznos na najbližu nulu ili peticu, no ako to i ne učinite, nikom ništa. Ostavljanje napojnice zaista je stvar vaše dobre volje, zadovoljstva uslugom i trenutacne financijske situacije, kao i vaše osobne darežljivosti ili štedljivosti, uostalom. Recimo, ja uglavnom ostavim, osim ako nisam baš ekstra nezadovoljna. Onda ne dam ni centa, lipe ili već nekog desetog sitniša. Ne dam i gotovo. S druge strane, smatram da je moja osobna odluka koliko ću kome dati. Ponekad ni uz najbolju volju ne mogu ostaviti onoliko koliko bih željela jer, recimo, nisam otišla na bankomat, a u novčaniku imam taman za cugu i nešto sitno povrh toga. A ponekad je usluga bila i više nego bez veze, pa ne vidim nekog smisla u nagrađivanju bezvoljnog konobara koji koluta očima na moju molbu da mi donese veliku, a ne malu čašu vode.
I tako dolazimo do famoznog događaja. Nedavno nam su nam unutar samo par dana riknuli bojler i sušilica za veš. Budući da nam je bojler bio važniji, jer bez njega nema tople vode ni grijanja, a pred nama je bio produženi vikend, pozvali smo dežurnog majstora, jedinog koji se odazvao i htio tako na brzinu doći popraviti naš bojler egzotične marke (ne pitajte, nismo ga mi birali). Uglavnom, prtljao je i petljao maksimalno pet minuta, zbog nedostatka dijelova prespojio par žica i naglasio da je riječ o privremenom rješenju koje bi trebalo izdržati do utorka, a svoj velevažni dolazak i rad nam naplatio...
...ako ne sjedite, sjednite...
...ni više ni manje nego 270 eura. Eh, da. [Uzdah, pogled uperen u daljinu, tuga u očima.]
Pa je trebao doći u utorak u devet, ali je oko podneva javio da neće, nego će ipak doći u četvrtak. Isto u devet. Da bi oko deset javio da neće, nego oko jedanaest. I, kad je konačno došao, promijenio je tu stvarcu koja je riknula i za to mu je trebalo manje od deset minuta, uključujući ulazak u kupaonicu i finalno pospremanje alata u torbu u kombinaciji s pisanjem računa, na koji je naveo pola sata rada. I cijeli paket aranžman naplatio dodatnih 130 eura. Za tu lovu smo vjerojatno već mogli kupiti i novi bojler, ali nećemo sad sitničarit', je l' tako?
I, na kraju balade, pružam ja njemu 200 eura i kažem da mi da ostatak od 135, misleći čovjeku dati pet eura napojnice. Možda nije puno, no meni se ne čini ni malo. I ja bih rado pet eura za svakih deset minuta rada, iskreno vam kažem, ne bih se bunila. Da bi me tip pogledao kao bubu o kojoj razmišlja zgaziti ili ne, šutke mi izbrojao ostatak i rekao dajete mi deset eura tringelta.
Ja, s upitnicima iznad glave, misleći da čovjek ne vlada dobro njemačkim, iako ga je do tada govorio savršeno, ponavljam ne, dajem vam pet eura tringelta. On me gleda u oči, pruža mi lovu i ponavlja ne, tringelt koji mi dajete iznosi deset eura. Sad se ja tu već zainatim, pogledam njega kao bubu, i to neku gadnu, koja će jako brzo završiti pod mojim stopalom, i razgovjetno, slog po slog, ponovim ne, dajem vam pet eura i molim vas da mi date točan ostatak.
On, mrtav-hladan, gledajući me u oči, odlučno kaže nemam sitno, očekujući da popustim. E, to mu je bio krivi potez. Mislim, sa mnom se našao prepucavati, kajgod. Ja sam uporna k'o marljivi jezuit i uvijek izvučem na svoje, samo što to svi ne skuže odmah, pa se puno kasnije neugodno iznenade kad vide što ih je snašlo. Uglavnom, mirno sam se okrenula na peti, uzela novčanik u ruke i rekla mu ja imam sitno te mu dala točan iznos. Bez tringelta. A sekundicu kasnije, nakon što se tip sasvim solidno štrecnuo, dodala sam i onih pet eura i rekla mu ovo je vaš tringeld, pet eura.
Tip je okrenuo očima, spremio lovu u džep, promrmljao nešto umjesto pozdrava i nestao.
Najprije sam nazvala mužića da mu se malo požalim, a onda frendicu s kojom sam neposredno prije toga klafrala. Ona je, totalno konsternirana mojom pričom, zaključila da tako nešto nije doživjela nikad i da mu ne bi dala ni tih pet eura, nego bi razgovarala s njegovim šefom. A ja sam mu dala lovu i nisam bila tužibaba.
Zapravo sam ja jedna jako plemenita osoba, kad malo bolje razmislim. Trebam naučit' bit' babaroga. Za svoje dobro.
Post je objavljen 20.05.2005. u 23:31 sati.