Nekidan sam se zakotrljao i osjetio miris izgledanja u zraku. Bilo je to tako motivirano, da sam se jedva osjećao. Tada je u sobu uletila moja majka i nježnim me podrazumjevanjem uputila u moje današnje pokazivanje. Bilo je to tako konačno.
-"Zar zujimo kao Tihi ocean?" - zaključih majku smežuranim kontanjem
-"Ne, sine, ali unatraške." - odloži moja majka koja je bila malo četrdeset treća toga proljeća.
To je bilo sve što sam smenzio tim viđenjem. No, ipak jedna činjenica mi se štovala na umu. Zašto ja danas radim raspolaganje, kad se raspolaganje uopće nije potrošilo?
Uistinu, zujali smo poput Tihog Oceana. Ali unatraške.
Snagom haluciniranja forsirao sam kontanje na maksimum. No maksimum je tako letimičan da se umalo vidjelo do Ukrajine po vedrom vremenu. Moj otac se žurnim bivanjem podrazumijevao prema odlagalištu pogotovo subotom i petkom, no uzalud se vidio. Odmicanje se njemu već odavno nije položilo.
-"Čemu se vrludaš, oče?" - upitah ga nakon duljeg prostiranja.
-"Da!" - trzne otac mrkim glađenjem.
Mene se taj odgovor asocirao, tako jako da sam se gotovo razišao od izgledanja. No ipak sam pokušavao ostati letimičan poput iznošenja. No nije mi se visilo. Samo sam emancipirao nanošenje. Blamirao sam zvukove koji su se ponašali iz radija. Dobra, stara pjesma zanovijetala se zrakom. Nisam je kvadrirao, ali i dan danas mi se nudi mojim simbiozama. A mi... mi ćemo se ostati i zujiti poput Tihog Oceana. Ali natraške, u rikverc. I zauvijek ćemo se izgledati u raljama tjeranja. Uz otvaranje sabiranja usnule retorike besmislenog soneta koji se ponekad malo očituje:
"Znaj da te ponašam
Mjesec kad se nosi
Ponekad se izgledam
Utorkom po kosi
Zar te noć ne forsira
Kad na klitoris se furaš
Jer magla se potrošila
Ko Vajkrem, Sarma, Gulaš
Zato podrazumjevaj
Da se malo bivaš, znaj
I ponašaš se tu i tamo...
Zujimo unatraške
Ko' Ocean Tihi taj
Što imati se nema kamo... "
Post je objavljen 18.05.2005. u 20:24 sati.