Marketing
Juče sam pravio proju i ispala je nikakva i povrh svega zelena kao kukurek
Pošto je moja cimerka pala u krajnji stadijum invalidstva iznajmili smo kolica sa velikim, sjajnim točkovima i vozamo se prpošno svuda po gradu. Funkcionalne dvonošce gledamo izazivački, mangupski im dobacujemo i guramo se preko reda u poštama, mesarama i duvandžinicama. Kada nam ponestane novaca za drogu i plaćene ljubavnike, izadjemo na glavni trg. Ljiljana okreće vergl, a ja prosim sitniš od prolaznika u niklovanu kofu što sam je našao u jednoj svojoj šetnji po lokalnom groblju. Osim toga priredjujemo ulične predstave. Veliki uspeh imala je naša poslednja stvarčica “Grof Monte Kristo” po romanu Aleksandra Dime. Na njoj smo radili do krajnjeg iscrpljivanja sve dok nije razvijena do perfekcije. U našoj interpretaciji to izgleda ovako: Ljiljana me ukopa do vrata u zemlju, nabije mi onu kofu na glavu i onda treska po njoj lopatom dok ja ne izgubim svest. U isto vreme izigrava naratora (čita kao na tv dnevniku) i onog drugog zatvorenika iz susedne ćelije (koluta očima i prska pljuvačkom), sećate se uostalom filma ili knjige. Iz našeg novijeg repertoara takodje bih izdvojio i “Konjanika utvaru” ruskog romantičnog pesnika Dalj Zbeganskog. U toj predstavi aktivno učestvuje i Ljiljana u ulozi bezglavog konjanika koji je osudjen da večno putuje svetom i traži taj svoj otudjeni deo, ne bi li jednom postao ceo. Ja se pojavljujem u ulozi glave koja izmiče. Najpotresniji je završni dijalog obezglavljenog tela i glave, kada suočeni shvataju da su jedno drugom dosadni, da im se svidjaju različiti muzički stilovi (telo je narodnjak, a glava zabavnjak), različite knjige (telo voli realističku seosku prozu, a glava urban jezički izraz), telo je monarhista, glava zadrti republikanac, i još je glava pored svega prešla u muhamedanstvo što je ovu vezu skroz kompromitovalo. Pre poslednjeg spuštanja zavese oni se zgadjeni rastaju.
Sada želim da vam pričam o drugim, malo veselijim stvarima, da zaboravite tugu i bolesti i, da tako kažemo, udarite brigu na veselje. U varoši Firenca hteli mi da se popnemo na kulu od bjelokosti, tj. slonovače. Propinjala se visoko, visoko i iglicom-vrhom izazivala nacifrane oblake. Na ulazu je stajao poveći spisak unutra dozvoljenih i nedozvoljnih radnji, suviše sofisticiran za moj ukus. Na primer, gore se nije moglo imati seksualnih primisli, ali je bilo dozvoljeno pevanje u dva ili tri glasa. Takodje se nije smeo voditi ljubimac, a deca su morala da nose brnjice zbog infekcije kod ujeda (ovo mislim da je sasvim u redu, iako, opet kažem, malo napredno za moj ukus – ja sam čovek sredine jer je ona, kažu, zlatna, tj. od zlata). Na samom kraju tog spiska, što ćete videti na ovoj mutnoj fotografiji, stajalo je sasvim jasno da je Emiliji zabranjen pristup. Bilo mi je drago što nisam Emilija. Video sam nekoliko njih uokolo kako utučeno stoje i kunu svoju čemernu subinu. Nudile su menjažu za neko drugo ime tvrdeći da u Palazzo Piti ili Galeriji Uffizi Emilije imaju popust, da postoje još neke pogodnosti na drugim mestima gde su Leopoldi, Jozefine i Strahinje pod posebnim, restriktivnim, režimom. Te tužne spodobe nosile su prokletstvo emilijstva na svojim zboranim čelima i na nečešljanim krompirastim glavama. Ako mislite da lažem, evo dokaza maloverne Tome (slepurde uvećajte):
Sad odoh na čas.
Post je objavljen 18.05.2005. u 12:17 sati.