Danas sam se na faks vozil sam kaj je meni potpuna koma jer mi se bezveze voziti sam. Navinul sam radio do kraja i krepaval od dosade, ali eto stigel sam. E onda me bilo sram čestitati Dijani 19. rođendan jer joj još nisam nike bil kupil, ali sam preživel makar sam se osjećal ko nacionalan sramota.
Onda sam s Dominikom išel kupovat poklon pa nas je baba htela prevariti, ali smo ju srezali u korjenu!
I onda dobimo izvanrednu ideju. Hvali se kak ne zna kuhat pa smo joj kupili sve kaj joj treba za tijesto i normalno radili si sramotu, no kaj nas briga, tak i tak oba dva imamo žute knjižice iz vrapča (sorry Domać, ali moral sam nekom reći).
I predali smo poklon, ja preživel predavanje iz eng. i krenul na seminare.
Kad si kraj mene sedne jedan frend i mi razgovarali tak da je seminar brzo prošel jedino je na kraju drugog sata ga prfa prozvala, a on nije skužil pa nas je sve našpotala i rekla da nas 7 stvaramo nered od traga, a naravno i Tuljan se javil.
Dojdem doma, a nigde nikog par sekundi. Onda mi veli sestra da se ujutro susedima zrušil prozor. Pričal sam da su napravili prozor od kupaone prema nama, ali nisu iznad njega zbetonirali, a pošto je kuća stara ono gore se zrušilo tak da se sad već postavlja pitanje: Što tu kuću drži na kupu?
I sad moram neke napisat.
Kad nekog neke pitaš ono direktno i on ti veli da ili ne i uvjerava te da ne laže i ti mu povjeruješ onda imaš vjere u tu osobu. Nakon nekog vremena ta osoba počne mijenjati priču na da ipak je neke bilo, onda ona gubi povjerenje kod tebe. ak je prvi ili drugi put još se more oprostiti, ali svaki sljedeći put sve teže. Tad počneš dobivati dojam da toj osobi to nije ni prvi ni zadnji put!
Post je objavljen 16.05.2005. u 22:32 sati.