Putujem za Firencu, samo da dopijem pivo i završim l’ sigar. Tamo ću šetati stazama filozofa i velikih umetnika koje ne mogu sad da nabrojim, ali se podrazumevaju u svakoj osnovnoj čitanci.
Za hristosvaskrese-jakakodajeste bio sam u Insbruku gde malena, ali prominentna srpska zajednica ima crkvu. Nije baš njihova eksluzivna, ali je zajme od braće anglikanaca. Palili smo sveće i ophodili crkvu, no kako je integrisana u još nekoliko pomoćnih zdanja obilazili smo celi blok zgrada - mali maraton. Bila je subota i ispirsovana mladež je izlazila da greši. Mogu samo da zamislim kako smo im izgledali – s upaljenim svećama, u tišini, pravoslavno stado hipnotisano je pratilo bradatog marsovca i crkveni barjak. Sveštenik je pevao one naše stare (Da voskresne bog naš i rastočatsa vrazi jego, i da bježat od ljica jego nenavidjaši jego…). Posle smo išli po barovima i pili. U 4 ujutru smo jeli dimljenu svinjsku kolenicu koju mi je tata spakovao naročito za ovu priliku (kuvala se dok smo mi pravili po gradu šetanje).
Stigao sam kući u Trento u nedelju veče gde su, u mom rodjenom legalu, ovdašnji Bugari i Makedonci takodje šenlučili. Otvorio sam frižider za neku potrebu i iz njega je ispao pikavac. Jebate! Deda poznanika jednog mog poznanika (zbegan neki deda) imao je izreku: “Sinko, ako počne rat, udri na Bugarina - nećeš pogrešiti”. Mudar čovek.
Prošlog ponedeljka imali smo dugo očekivani ispit. Nadežda Bobčeva organizovala je ekipu prestravljenih naočaraca koji su skladali odgovore na zadate teme u njeno, po zlu čuveno, ime. Obećala im je da će preskočiti batine te nedelje ako izvuku prolazne ocene. Preko svog satelita i trabanta, hrome Olge Seferove, slala je preteća pisma članovima akademskog saveta našeg univerziteta, ja sam sekao slova iz novina, lizao marke i krasnopisao kuverte. Pregazila je kuče jednog profesora kosilicom za travu. Na prevaru je namamila taštu drugog profesora u luna park i ispalila je iz topa, kao ženu-djule. Bacila je u promet maloletnu ćerku trećeg profesora.
Inače je ovde gde živim sasvim mirno, pravo selo. Ima maleno jedno groblje u blizini sa dostojanstvenim spomenicima u obliku andjela, zdruzganih auta, raskeženih mečki (model za lovce) i djubrovnika sa metlom (model za kućevne ljude bez vozačke i lovačke). Tu često bacim djubre kad me baš mrzi da se prošetam do kante.
Post je objavljen 13.05.2005. u 20:57 sati.