A ja sam sad valjda spreman pisati blog ponovo. Dobro mi došao ovaj vikend, malo odmora od svega, nikakva putovanja, ništa. Za dan državnosti sam odveo proširenu obitelj u sastavu žena, dijete, punica, punac na izlet u Ozalj. Baš smo našli dan. Veselo ignorirajući vremensku prognozu, ispekli smo piletinu, ponijeli i kolače, većina nas u majicama bez rukava ili slično. Do Ozlja smo se lijepo dovezli kroz živopisne predjele, starom karlovačkom i dlaje. Obožavam lokalne ceste. Nisam neki brzi vozač i dosta sam nervozan, pa su mi spore i mirne ceste draže. No, prošetali smo kraj Kupe, a onda se odvezli do starog grada. I tad je lagano zaškropilo. No mi smo svejedno krenulči u obilazak. A onda je zapuhao vjetar, a ženica u majičici na bretele, sin u kratkim hlačama. I ja doduše, al meni je manje smetalo. Onda je punac dao mojoj dragoj rezervnu majicu, ja sam privio čedo uza se, i krenuli smo nazad. Usput smo uspjeli pokupiti nešto biljčica koje rastu na zidinama za kamenjar koji je moj stari upravo sagradio nedavno. I našli se na putu za prestonicu. Dulje nam je trajao put nego izlet kad se sve zbroji. Eto, treći put u Ozlju, a crkvu još nisam pogledao.
Al mi je zato bilo super ljeti kad sam plivao u Kupi, a ribice me grickale za noge. Nije šala, stvarno se dogodilo. Događalo. Sasvim uobičajena stvar. A biće valjda prilike i ovog ljeta, kad se vode malo zagriju.
A jučer je bio neki naopaki dan. Mada se razvedrilo, ciojeli sam se dan osjeao ko prebita mačka. Čak sam imao i laganu glavobolju, I odspavao preko podneva. Možda je tome kriv nedostatak kave. A možda i ne. Nisam ju ni danas popio, pa se tako ne osjećam. Išao sam predvečer s malim u konzum, da mama može spremati po stanu. Baš ga je bilo gušt gledati kako gura kolica. I on je uživao. Toliko da ni psa nije primijetio. A priojepodne smo svi išli u šetnju. Naravno, potomak se okupao u prvom šljunku na koji smo naišli. I drugom. I trećem. Ma neka, jebeš dijete koje nije prljavo.
Sinoć sam napokon uspio početi čitati knjigu «Warplanes and fighters of WWII» koju sam nekidan kupio u knjižari na trgu. Onoj pokraj Krleže. Divljak. Ne, Ljevak. Aha, sjetio sam se. Za svega sto kuna. Super knjiga. Šteta samo što nisu obradli i ruske avione. Baš sam želio vidjeti specifikacije Ila. Ili skicu I-6ice, popularnog išaka. No naći će se i to negdje.
I dakako opet sam harao po Cd shopu. Ovaj put domaće šajno pecivo s čokoladom: Filigranski pločnici od Azre, prvi album Bijelog Dugmeta, te retrospektivni dvostruku CD Hrvoja Hegedušića. Neš ti kombinacije, a? Ma boli me što tko misli, o tome sam se već izjasnio.
Jebote, jedva čekam da završi jebeno prvenstvo, pa da se napokon može normalno gledati teve. Jučer s guštom čekam najavljenu reprizu pet epizoda DS9, da bih doživio da su odgođene na neodređeno ZBOG BRBLJANJA O NOGOMETU NAKON UTAKMICE!!! I nekanve emisije s voditeljicom koja je toliko glupa da valjda ne bi ni metlu znala držati! Jebote, pa nije sve u jebenom nogometu! Nisam ga nikad volio a sad ga mrzim. Boli me kurac kakva je koja akcija bila i što je koji sudac napravio, a pogotovu što o tome misle debili koji nemaju pametnijeg posla negledati utakmice i poslije ih komentirati. Fuj! Okej, ali zašto to svi moramo trpjeti. Demokracija: teror većine.
Eto, dotakoh se i ja nogometa. A mislio sam da ću uspjeti bar svoju blog ostaviti čistim od toga. I Severine. Bar nju nisam komentirao.
Naravno, reprizu nisam dočekao, blaženo zaspavši u borbi s komarcima. Jes da me potomak budio kad mu se nogica zaglavila u ogradi krevetića, i da sam sanjao da sam na večeri s Hitlerom, i moram mu čokoladnim preljevom crtati male svastike na kolačićima. Grozan san, Nije mi baš išlo, sve su mi se razlijevale. Zna li netko što takav san znači?
Idem ja ručati. Jedina je pripremila rižoto od povrća i pirjanu junetinu. Mislim da ću si odgristi prste.
Eto što dobiješ kad pišeš postove offline. Nisam ga stigao postati na vrijeme, jer je petar zahtijevao dodatnu pažnju, a sad neke stvari zvuče glupo. ma boli me.
Pročitao sam zadnju knjigu Vorkosigan ciklusa od Louis McMaster Bujold, koju se Algoritam napokon udostojio izdati nakon duge pauze. Ma žena je genije! To je najbolji SF prošlog stoljeća. Mislio sam da nema boljeg od Cardovog Govornika za mrtve dok nisam poznao malog živčanog Vora. Svima koji iole vole SF od srca preporučam čitav serijal. Pa možda i onima koji ga baš ne vole. Uz ove romane, mogli biste ga zavoljeti. SF. A i Milesa. Ozbiljno. A preporučio bih čitanje ne-kronološkim redom. kako su izdavane. Imam osjećaj da mi ne bi bilo toliko zanimljivo da sam neke stvari kužio od početka. Počnite s Pripravnikom za ratnika, pročitajte do kraja, a onda se vratite na krhotine časti i Barrayar. Lakše se uživjeti u Milesovu perspektivu. I ne dajte da vas odbiju ilustracije koje nisu bgzna što. Definitivno se pokazuje na primjeru, da ne treba suditi knjigu prema koricama.
Post je objavljen 27.06.2004. u 22:38 sati.