Gang of four
Zoran Ćirić je objavio novu knjigu „Gang of four“ u izdanju Narodne knjige. Sve o knjizi otriva sam autor.
Zoran Ćirić: Čitaoci Zorana Ćirića mogu naprosto da očekuju još jednog Zorana Ćirića, dakle stara dobra priča se nastavlja sa novim junacima vrlo paradigmatičnih imena i još paradigmatičnijeg statusa.
Glavni junaci nove knjige su čika Dobrica, akademik Matija, predsednik Voja i ono dežurno smetalo, odnosno njihov zapisničar, učitelj i obožavalac nadaleko poznati Magični Ćira.
Magični Ćira tokom svoje petnaestogodišnje karijere kao svojevrsna književna legenda, odnosno književni junak koji je prerastao u mit i legendu naprosto muvao se svuda na vrlo predvidljivim i na nekim vrlo neočekivanim destinacijama ste mogli da ga zateknete a on je uvek patio od tog idolopoklonstva i naravno da je logično da upadne i u to vrlo probrano i vrlo elitno i vrlo mudro društvo kojeg čine ova trojica staraca različite starosne dobi i različitog ratničko-ideološkog iskustva.
Četiri žive legende srpskog, javnog političkog, kulturnog života, četiri srpske ikone kroz pedeset priča i situacija, manje ili više epskih, manje ili više zabavnih ili tužnih, pretvaraju se zapravo u četiri jahača apokalipse, koja naravno nije samo srpska, da ne preteramo sa tim prefiksom srpski, srpski...
Tema knjige jeste upravo način na koji se ta apokalipsa doživljava i proživljava u ovoj neverovatnoj državi i u ovom neverovatnom narodu.
Obično sam taj pojam apokalipse sadrži u sebi pre svega nešto od onog iskonski religijskog i filozofskog promišljanja o strašnom sudu, o nekakvoj zasluženoj kazni, o nekakvoj konačnoj viziji. Međutim, u Srbiji je apokalipsa nešto što se živi vrlo aktivno, kao ’lebac i voda, i nešto što se na taj način vrlo internzivno troši i čini vam se kao da je apokalipsa neka loša beskonačnost u smislu jelovnika u nekakvom usputnom motelu, u nekakvoj kafančini i rupi, bilo na Ibarskoj magistrali, bilo na ovom delu, da kažemo, mom južnomoravskom regionu.
Ono što čitaoci između ostalog mog u saznati su neke od atraktivnijih pikanterija to je recimo kako predsednik Voja kao vatreni obožavalac Nila Janga proslavlja 60. rođendan velikog Kanađina u restoranu „Lava bar“ i umalo ne dođe do diplomatskog incidenta zbog nevinog neznanja predsednika Voje i zbog njegove velike unesenosti u muziku i pozamašni opus Nila Janga.
Recimo, mogu saznati kako Kosta Čavoški teško pravi razliku između Vesne Zmijanac i Karle del Ponte pa zbog toga optužuje akademika Matiju da ovaj ne čini dovoljno za nacionalne interese naroda kome pripada i koji ga toliko čita i slavi.
Ima puno tih detalja, nije to moguće prepričati, ali se radi o pričama, ne o nekakvim dosetkama, ne o nekakvim političkim... o nekakvoj usiljenoj satiri. Kada se sve te priče pročitaju onako odjednom onda to proizvodi jedan teskoban i mučan efekat što i ne treba da čudi jer taj doživljaj apokalipse na neverovatan, apsolutno originalan srpski način i nije mogao da rezultira drugačije no jednim apokaliptičnim efektom koji je zaodenut u književno ruho.
Ali kada se radi o Srbiji i o apokalipsi, tu literatura jedva može da ukroti te dve sile.
Bekgraund te priče, zapravo srpsko pitanje, ono esencijalno, sila kohezije koja povezuje sve te priče u jednu celinu, i srpsko pitanje kao što Zoran Ćirić otkriva i kao što je svima nama jasno nije ni nacionalno, ni državničko, ni istorijsko, ni antropološko nego čisto metafizičko.
Tatomir Toroman
Post je objavljen 11.05.2005. u 09:38 sati.