…Je još jedan u nizu od onih dana. Ne nisam u pms-u, samo se osjećam tako samo. Tako prokleto osamljeno i nezagrljeno. Nedostaje mi njegova blizina. Nedostaje mi sve ono što On je, sve ono što sam ja kad sam uz Njega. Nedostaju mi njegove zelene oči, njegov topao pogled.
Želim dodir njegovih ruku, zagrljaj istih, želim osjećaj da nekome pripadam. Ma znam da nisam sama, ali kad se radi o vezi i ljubavi na daljinu, teško je iz dana u dan iznova potiskivati sve ono što me tišti. Ponekad jednostavno pucam.
A znam da On to ne podnosi. Ne zato što me ne može gledati ,pa ni slušati tako slabu, već zato što redovito misli da nemam zašto biti toliko nikakva. A poanta svega je da znam da će biti bolje. Znam da hoće. Mora. Ali trenutno me činjenica da ćemo se moožda vidjeti ovaj vikend (ali samo možda) i ne tješi. Ma znam i da ima gužvu, ipak su to zadnja dva tjedna srednje škole…Ali imao on testove ili ne-ja noću liježem bez puse za laku noć. Satima se vrtim po krevetu i prevrćem posteljinu ,a onda pohlepno hvatam svoga velikog medu, sve samo da bi mu bila bliže.(Jadan medo, već je sav zgužvani:)
Ne znam tko bi vam od ljudi koji me znaju, a da ga pitate, rekao da sam cmizdravica i slabić, stvarno, ni blizu. Čak štoviše, kad Malena stigne u školu nenasmijana, onda ljudi znaju da nekaj definitivno ne štima. Jer takva sam. Nasmijana, uvijek spremna saslušat i pomoć. Ti isti ljudi vjerojatno bi vam rekli i da je naša veza prekrasna, da kak je sve to slatko…
Ali ti isti isti ljudi ne znaju i ne mogu znati kako je kad čovjeka koji ti je sve viđaš jedva dvaput mjesečno, kad dišeš za trenutak kad ćeš ga ugledat na Autobusnom kolodvoru, zatrčati mu se ususret i priviti ga k sebi tako jako da zaboli.
Volim Ga! I ne mogu bez Njega. Samo to…
A danas valjda nije moj dan…..
Post je objavljen 09.05.2005. u 22:53 sati.