Ja, ne umem da budem radostan.
Pijem, pisam, placem. Bez razloga. Samo se sve spusti, opet.
(mozda zato sto sam se vratio kuci? vratio se u ovaj svet)
Taksista koji, ne pitajuci, pojacava glasnocu kada na radiju cuje Zdravka Colica, i sa kojim se, u momentu dok se nalazim pred kucom, obilazim sa autobusom koji mi je pobegao a zbog kojeg sam i usao u taksi. Poljoprivredni sajam koji me obilazi zbog raka jetre bliznjih. Besmisao ucenja, zabavljanja, druzenja, pisanja. Samoubistvo samo kao kratkorocni odgovor i kratkorocno olaksanje. Dajte mi nesto jace, molim vas.
Muka u stomaku, idiotluk, tezina sveta koji nikako da odjebe sa mojih ramena. Ne pronalazak utocista nigde, apsolutno nigde.
Telo koje ne slusa. O, ljudi, o svete, o djebite. Deformisanost, groteska. Glava iz koje bih najradije da izbrisem sve. Bzzz.
Mutan pogled, lose pivo, tastatura koja se zaglavljuje. Nebo place, ponovo.
(a i recenice koje pisem, totalno glupe, fuj. fuuuuuj)
Kisa tapka, prodire u glavu, osmesi su retkost, snimljene emisije na video rekorderu gube na aktuelnosti, zagnjurivanje lica u sake, ostavljenost, nerazumevanje.. motivi te glupave vrste, razumete. Rascaravanje, rekao bi Maks Veber.
A kada se to desi, cuje se pucketajuci zvuk tela, intimna propast i emotivni corsokak, te bezizlaz. Putz. Putz. Poput onih kesa sa pucketajucim momentima kao razonoda za prste u vreme dokolice i kupovine novog aparata. Ups, gedzeta.
Nezelja nikoga cuti, videti, mrak. Uspeo sam da spavam neko vreme ovih dana, to je napredak, to je sreca. Blesava jurnjava konstrukcija u glavi, vrtlog, gejziri u stomaku. Old Faithful, uvek se vrati. Uvek taj osecaj.
Post je objavljen 09.05.2005. u 19:32 sati.