Jučer sam na samu pomisao da bi morao napraviti nešto posla, dobivao grčeve u želucu i neopisivu želju da bljujem. Ipak, napravio sam nešto posla, ali jedva. Stvarno jedva. Na svu sreću, za vrijeme mog obavljanja posla, na televiziji je išao film Divlja horda, pa sam pola radio, pola buljio u omanje remek-djelo. To je pravi film. Film za muškarca. Ima sve potrebne čimbenike da bude film za muškarca. Ima par glavnih likova, frajera od jednog do drugog. Četiri od šestorice imaju brkove ili bradu. Svi odreda piju viski u velikim količinama i nikad nisu pijani. Svi se smiju kao barbari i na najgluplju šalu. Ne peru se i po nekoliko dana. Imaju pištolje i puške. Njima ubijaju sve i sva. Poubijat će se i međusobno ako treba. Tretiraju žene kao objekte. Pljačakju i pale. Sve za novac.
I sad ja tako radim i gledam to i zamišljam si scenarij u glavi. Recimo da je posao koji sam imao za obaviti bio jako hitan i imao je rok. Ali ja ga nisam napravio, ali imam brkove i vinčesterku. I konja. Pastuha. Divljeg, ali ukročenog vlastitom rukom. I dolazim na posao, vežem konja ispred, zvuk mamuza odjekuje po hodniku dok se približavam vratima ureda. Šef priupita da li sam napravio posao. Ja motam duhan u papir i dok jezikom lijepim papir, ispod oka gledam šefa. On je sumnjičav. Ja palim šibicu na džon čizme i pripaljujem cigaretu. Duboko uvlačim i kad izdahnem kažem: "Da si mi obečao kakvu Juanitu, napravio bi to začas. Ovako, ništa od toga." Šefove oći se zacrvene od bijesa. Govori: "Znao sam da si nepovjerljiv. Trebao sam to dati Johnu (mora biti barem jedan John). Ovako, samo si sebi skratio život.". Ja se samo nasmijem. Šef polako i ko fol neprimjetno stane otvarati ladicu, jer unutra ima spremljenu skraćenu pušku velika kalibra. No, ja kao iskusan revolveraš uočujem njegov plan i brzinom svjetlosti zavlačim ruku pod prašnjavi pončo i vadim svoj colt. BANG BANG! Šef je propucan. Kroz srce. Bio je stigao izvaditi skraćenu pušku velika kalibra, ali nije stigao opaliti. Puška mu pada iz ruke. Krupni plan na njegovo lice, oznojeno i neobrijano. Zadnje riječi su mu: "Bolje ti je da bježiš, jer šerif će krenuti za tobom.". Ja shvatim da je to isitina i počnem trčati prema izlazu i prema konju. No na putu do konja, iz raznih soba na mene nasrnu razni šefovi ljudi. Svi pucaju, ali ja ih potamanim svojim koltom. Jedan od njih padne niz stepenice držeći se za trbuh. Jedan izleti kroz prozor na prašnjavu ulicu. Ja nekako stižem do konja, penjem se na istog i bježim iz grada. Tek nakon par kilometara jahanja, pokazujem da sam ranjen. U rame. Krvarim, i ako ubrzo ne zavijem ranu, izgubit ću svijest. Na žalost to se i događa.
Budim se u vigvamu, a lijepa skvo mi vida ranu. Prvo što uradim je da joj opalim šamarčinu. Onda u šator ulete pripadnici njenog plemena, sa tomahavcima u ruci. Ja pokušavam doći do svog kolta, ali priprečuju mi put. Izudaraju me svojim kožnim mokasinama i išamaraju resicama sa svojih kožnih hlača. Primirujem se. Prođe nekoliko dana i bolje mi je. Sporazumijevamo se očima i rukama. Oni ne znaju moj jezik, ja njihov ni ne pokušavam naučiti. Učim malog Letećeg Brkljuza da puca iz vinčesterke. On mene ući kako da bacam tomahavk i kako da pomoću izmeta mrtvog dabra zapalim vatru. Cijelo vrijeme milo se pogledavam sa skvo koja mi je vidala rane. Prođe još nekoliko dana. Napadaju nas neki banditi. Ubiju pola sela, ali i sami ostanu bez života. Skvo i ja smo sada par. Iako se to na filmu ne vidi, jebemo se ko luđaci. To se događa onda kada su na filmu pikazani neki drugi ljudi. Recimo, brat mog pokojnog šefa. Koji je načuo da sam ja u indijanskom selu. Šalje potjeru za mnom. Potjera jaše par dana i dolazi do sela. Planiraju napasti kada sunce zađe za planine. Ja dotle jebem Nježnu Sovu kao da sutra ne postoji. Ovi iz sela se već pitaju gdje smo. To se isto ne vidi na filmu. Kada potjera napadne, pobiju ostatak koji je ostao živ od prošlog napada. Ubiju i Nježnu Sovu. Ja se zaklinjem na osvetu. Mene zarobe i vode me bratu mog pokojnog šefa. Dovode me pred njega i on me tuče štapom za hodanje. Krvav sam i sve. Zarobi me u podrum svoje kuće i tamo me drži. Nekako se uspijevam osloboditi i rukama ubiti trojicu stražara. Uzimam njihove coltove i krećem u smrtonosni pohod.
THE END.
Post je objavljen 09.05.2005. u 17:53 sati.