slušam elemental i pišem...osećam se totalno sjebano! više mi nekak nikaj nema smisla! jedva čekam ljeto..mislim, ne zato kaj neće biti škole, nego da se mogu negdje zbuksat svake večeri i cugat! kad ti je život monoton, ono, događaju ti se svaki dan iste stvari, i kada se na to navikneš..dođe promjena, i to ono za 360 stupnjeva, izgubiš se! neznaš kaj će te čekat svakog dana, i ako si idiotan ko ja onda te strah uopće se dizat svakog dana..inače, kad se meni događaju stvari, za godinu dvije će mi se dogodit nešto posve suprotno u vezi tog istog..mislim, neki to možda nekuže, to kaj pišem, ali nije ni važno..najgore mi je jer se moram praviti! oduvijek! pravim se vesela, ali nitko zapravo nezna kaj se u meni zbiva. to je možda i dobro, jer tko bi htio uopće razgovarati s osobom, koja u ovom životu i svijetu ne nalazi nijednu dobru stvar..zašto si ljudi stvaraju probleme?? kad se nekaj dogodi,loše, meni je uglavnom još lošije nego bi trebalo biti..možda to zapravo nije tako, ali meni se tako čini..neda mi se više.baš nikaj! ovo kaj sam govorila da mi se događaju baš suprotne stvari. neću sad navodit kaj, ali kad bi nekom pokazala dnevnik kojeg pišem oko 5 godina svaki dan, shvatili bi kaj hoću reći. ma nemojte ni čitat ova sranja koja pišem, ali trebala sam se malo olakšat. muče me neke stvari koje sam napravila u životu, i nije mi tada bilo žao kaj sam ih napravila, ali sad..svako jutro kad se probudim to mi padne napamet..uh! da se mogu vratit u prošlost..kaže se da bi to trebala biti pouka za dalje..ali, meni nije. nikada ne razmišljam o tome, i onda opet napravim nekaj pa..zakaj sam tak glupa???? kažu mi: bit će bolje jednog dana..ali nikako da dođe taj dan!!! brijem da sam depresivna. stara me napada da će me slat psihiću da me nakljuka tabletama..uh, samo bi mi to još trebalo. i tako se to već vuče oko godinu i pol..to neko moje stanje..neda mi se više ni plakat.nema smisla.oči ti crvene, bale cure, ali i dalje mi je teško..' i samo živimo iz dana u dan, i svaki san davno nestao je izbrisan...koga da pitam, brate, ko će mi dat odgovore, reci bilo šta, osim da je moglo biti gore...' baš mi paše ovaj stih...kada promjeniš život nekome..kad se ta osoba digne iz groba i kasnije vrati na isto stanje..kriviš sebe jer nisi pokušao jače..jer nisi dao sve od sebe..a opet joj želiš pomoći..ali daljina je prevelika..to je tako sjebano..i kada se vežeš s nekime..pa se udaljite..a opet vas toliko toga veže zajedno.i nemožeš se toga riješiti..a tako bi htio..nevidiš tu osobu..ali opet je tu...i najradije bi vrištao: MAKNI SE OD MENE... ali, nitko te nečuje...nitko ti nemože pomoći..i pitaš se:zašto baš ja???? i koliko sam glupa da želim dobro onima koje boli kurac kako je meni!!!! da želim dati sve na svijetu da si ne radi to što si radi..reći da to nije dobro..ali, opet, nemogu..
i sad..što da kažem! moram trpit! nada umire zadnja..meni je već umrla..ali, gle, nemožeš tako živjeti-govore mi frendovi! pa, ko da bi ja htjela da mi je tako!!! mrzim sebe i sve što je vezano uz mene! i koliko god mi sad srali; JA ŽIVIM ZA DAN KAD ĆU UMRIJETI!!!! bar me onda ništa neće boljeti, i neće me ubijati moja kajanja, neće me ubijati sjećanja..ni uspomene..eto! oprostite na ovom postu...
Post je objavljen 08.05.2005. u 20:57 sati.