E da, sutra, tradicionalno dolaze moji prijatelji na rođendanski roštilj/ranu večeru u vrtu. Tradicionalno i pretpostavljaju da ću napraviti nešto što još nikad nisu jeli i znam da se pomalo tome vesele. Puno više volim kuhati za neku svrhu, kao eksperiment a tko je bolji za isprobati takva pomalo opasna jela nego moji najdraži.
Danas poslijepodne pripremam se za slijedeću bitku s mojim mužem, obožavateljem klasičnog pristupa roštiljanju :
Kupovina u neimenovanom trgovačkom centru. Borim se za đumbir, pileća krilca, avokado i paprike.
On razgleda viseće svinjske polovice. Dobar je s mesarima, pa mu daju dobre komadine mesa. Ja ga molim da ne pretjeruje i skrećem pogled s krvavih pregača i izlizanih dasaka a moj nos teško podnosi onaj odvratni miris mesnice.
ON ( ne skrećući pogled s virutoznog mesara ) : Vidjet ćeš, svi će htjeti ovo jesti, nećeš valjda jadne ljude ostaviti s tim čudnim salaticama. Napravit ćemo kao i uvijek, pa će svi biti zadovoljni.
JA ( normalnim, još neiznerviranim tonom, malo tiše ) : Moj je rođendan, imam volju kuhati po svojem.
ON ( snižava glas ) : Daj nemoj sada, pa budeš napravila kaj hoćeš samo što ću i ja kupiti nešto.
JA : Ja ne želim kupiti ovo meso.
ON ( značajna šutnja )
ON : Zašto uvijek moraš raditi scenu kad smo u kupovini ?
JA : OK, ja odlazim i ti kupi kaj god hoćeš. Ja ću kuhati po svojem.
Je li ovo primjer kako nedostatak pozitivnog razmišljanja i očekivanja određenog obrazca utječe na tijek događaja ?
Hoće li danas tako izgledati moje popodne ? Don't know.
Ja samo znam da imam plan koji za dokaz prilažem ovdje.