Probudio sam se teško. Još polupijan od sinoćnje pijanke u birtiji kod Debelog, zapalio sam cigaretu i povukao dugački dim. Bilo mi je malo lakše. Soba je zaudarala po ustajalom zraku i alkoholu i nekoj mješavini mokraće i znoja. Očito sam ponovno promašio zahod i popišao se u špajzu. U stanu je bilo jmračno, jer su šalaporke na prozorima bile zatvorene. Ustao sam i krenuo ih otvoriti, ali sam se glavom udario o luster pa sam završio na podu. Podigao sam se i spotičući o čaše na podu krenuo prema prozoru. Otvorio sam prozor i ustanovio da pada kiša. Opsovao sam Ga. Jesam. Nije razlog tomu bila ova dosadna kiša u nedjeljno jutro. To je bio samo povod. Nakupilo se toga, a svemu tome je On bio kriv. On je kriv što me žena ostavila, On je kriv što noći provodim u birtiji, a dane znoj prolijevam na suncu, On je kriv što živim u ovoj daščari pljesnivih zidova. Kriv je!
Otvorio sam vrata od špajze i ugazio u lokvu. Opsovao sam. Mrzio sam se zbog toga, mislim zbog svoje nepreciznosti kad sam pijan. Uzeo sam neku krpu i obrisao tekućinu na podu te uzeo teglu pekmeza. Namazao sam pekmez na kruh i zakuhao kavu, tursku. Zapalio sam i drugu cigaretu. Kolumbo je sranje, ali je jeftin. Popio sam dva gutljaja kave, turske i pojeo kruh s pekmezom od šljiva.
Nakon treće cigarete bio sam u vrhunskoj formi. Zakašljao sam se ko konj i ispljunuo neki zelenožuti. Ovaj put u WC školjku. Bilo je već 10 sati i bila bi šteta da se ovaj dan potrati bez veze. Nedjelja je, dan odmora i zabave. Uzeo sam Sportske od četvrtka i prolistao ih. Prolistao sam ih i u četvrtak, ali sam već zaboravio o čemu sam čitao. Kažu da alkohol ubija mozak. Čini se da imaju pravo. Počeo sam zaboravljati, prvo imena, a sad mi već fale i cijeli dani. Nema veze, od nečega se mora umrijeti.
Sportske sam već pročitao do pola jedanaest pa sam počeo razmišljati što ću sa sobom. Mislim za danas, da se razumijemo. Ljilja! Da, Ljilja bi mogla biti dobar izbor za ubit ovo nedjeljno dopodne. A možda i popodne, jer ako ne stane kiša neću moći na utakmicu Omladinca. Opsovao sam tu j**** kišu. Mora mi pokvarit jedini dan kad u miru mogu gledat utakmicu.
Nazvao sam Ljilju. Prvo mi se javila ona uljudna gospođa i poručila mi da imam još osam i pol kuna na računu, a onda je mobitel konačno zazvonio i javila se Ljilja. Rekao sam Ljilji da dođe do mene jer vani pada kiša, a ja nemam upotrebljiv kišobran. Poručio sam joj i da usput, dolje kod Karla u mesnici, kupi kutiju ćevapa po 15 kuna, a ja ću se pobrinuti za tekuća pitanja.
Nasmijala se kad sam joj to spomenuo. Ljilja je volila sa mnom popiti. Volila je više popit lozu nego Boga vidit. Rekla je da će doći za sat vremena, čim maloj ispeće jaja i ponfri. To me je jako razveselilo jer ću konačno nešto toplo pojest. Znam unaprijed da ću joj to morat vratiti u krevetu. Nije da mi to ne paše. Ljilja baš i nije neka ljepotica, nije nikad ni bila, ali mene to ne smeta. Nije ljepota najvažnija, ona je ionako prolazna. Moja je žena bila lijepa, pa šta sad imam od nje. Otišla je drugom čovjeku. J***š ljepotu i Ljilju j***š. Ma šta ja to pričam, dobra je Ljilja. Skuha mi ponekad ručak, brine se za mene, uzme mi veš pa ga opere, nekad i opegla ako ne pije previše. Ne znam da me baš voli (ma ne volim ni ja nju previše), ali i njoj treba muško, ako me razumijete. Njezin Zdravko je u Popovači već 3 godine na liječenju, pa joj fali ona stvar. U krevetu Ljilja zna znanje. Pričala je ona meni gdje je ispekla zanat.
Poslao je nju Zdravko u Njemačku prije kojih 7 godina. Trebala je radit kao konobarica kod nekog njegovog daljnjeg rođaka, na crno. I radila je prva dva mjeseca, a onda je shvatila da tako može crnčit sljedećih 20 godina, al' da neće ništa zaradit. U međuvremenu se sprijateljila s jednom našom curom tamo, koja ju je uvela u "posao", znate šta mislim. I "posao" je dobro krenuo sve dok jednom tipu nije puknuo kurton, a ona zatrudnila. Nije mi rekla zašto nije pobacila, ali je Zdravku rekla da je dijete njegovo. Vratila se u Hrvatsku i sve je bilo dobro dok ju nije prepoznao jedan Zdravkov prijatelj koji se vratio iz Študgarta. Nakon toga je Zdravko počeo jako cugat, a dobio je i na živce kad se dijete rodilo. Mala je bila plavih očiju i kose, a on i Ljilja crni ko cigani. Razumijem ja Ljilju, htjela je ona brzo zaradit pa napravit kuću i kupit Zdravku Mercerdes, a vidila je da od poštenog rada od toga nema ništa. Ma dobra je moja Ljilja.
Gle, kiša je stala. Možda ipak ima šanse da popodne odem s dečkima na nogomet. Slagat ću Ljilji da moram ići k Slavku u posjet u bolnicu, pa me neće previše gnjavit u krevetu.
Post je objavljen 24.06.2004. u 20:50 sati.