Po ko zna koji put toga ljeta, Igor Bakić je veselo pohrlio u susret Maharishiju kotrljajući niz grlo svoju sasvim osobnu mantru. Pošto sam dužio ključeve od predavaonice, obično bih pazio da mu tih 20 minuta nitko ne smeta. Stajali bismo tako nas nekolicina ispred vrata i bez daha pratili njegov uzlet u nedokučive dubine transcedencije.
- Šta radite tu?- zaškiljio je na mene svojim sitnim lukavim očicama kapetan I klase Ljubče Markov prebacujući vješto čačkalicu jezikom iz kuta u kut usana.
- Pa ovaj..- zbunio sam se i naslonio leđima na vrata učionice.
- Ahaha, ko da vas neznam...Opet se okupljate po jednonacionaloj osnovi! Otvaraj ta vrata - siknuo je likujući poput lisice koja je konačno otkrila tajnu ježeve kučice -
- Ali druže kapetane...-
- Opa bato..,ma nemoj!?- podrignuo je po prasetini i luku -Evo odbijaš i naređenje! Lepo brate mili, lepo... e sad ima da te konačno smestim pred vojni sud..ima da pereš klonje do moje pemzije...-
- Ma druže kapetane, unutra je Bakić, ne smijemo ga smetati- upao je Goran
- Ma otvaraj, sve ću da vas lično postreljam ko zečeve.., majku vam separatističku...
Otključao sam vrata i kapetan nagrne u sobu.
- Stvarno Bakić...- zatreptao je pomalo razočarano Markov jer je izostalo orgijastičko klerovatikansko zavereničko kolo povampirenih ustaša, domaćih izdajica, belosvetskih plaćenika i drogiranih Kurda. A unutra je poput trnoružice na odru, koja več stoljećima očekuje poljubac kakvog princa, ležao ukočeni Bakić.
- Majke ti ga spalim, gle ti njega.., ustaj vojsko !!!- dernuo je..- No Bakić nije reagirao.
- Ma ustaj kad ti kažem! - Drmnuo je nogom po klupici, našto je Bakić lagano uzvratio spontanim kontrakcijama desne butine iz koje je izlazio nakupljeni stres...
- To, za res, ni mogoče...on meditira - zacvilio je Gogo.
- Šta radi? Bakiću jesil' živ?
- Ma ne može, on sad.., nije ovdje. - zadrhtao je Bljuvko iza mojih leđa.
- Kako nije ovde? Pa gde je onda? -
- Pa u stanju više svijesti... - petljao je Dugi
Čačkalica ispadne iz Markovljevih usta i otkotrlja se u pukotinu DRNČem poliranog parketa.
- Trans-cen-di-ra - dometnuo je Baja - Transcendira, druže kapetane...
- Jel ti to mene zajebavaš? U kakvom transu? Da nije drogiran? Šta ste mu napravili, sve ću lično da vas pobijem...- uzmuvao se kapetan prve klase Ljubče Markov.
- On je v procesu osvoboditve ob stresa, njegova svest je prišla tudi z mantro, in je sledi spodaj v dubine svesnega, gdje se sploh zavaruje celotni mir i gdje je resnični izvor misli. - objašnjavao je Gogi - ampak on sad ni v stanjo da občuti nikakovo vrsto spoljašnih podražaj -
- Bakiću jesil' dobro? - zvučao je pomalo očinski zabrinuto Markov - ma da si barem pijan, sve bi bilo u redu. Ajde reci da si pijan..., reci nešto...-
- Nemojte ga uznemiravati- šapnuo je Bljuvko - može se desiti da se njegova svijest izgubi i da se nikad više ne vrati natrag. Kako bi to objasnili njegovom ocu i majci?
- Ma meditira druže majore, sve je u redu...samo ga pustite još koju minutu da dođe sebi. - rekoh.
- Kad bi bar samo korijen od jedan posto Jugoslovena meditiralo, nestalo bi bratoubilačke mržnje sa ovih prostora, druže kapetane.., evo Bakić se upravo sada bori za bratstvo i jedinstvo naših naroda - zaključio je Dugi.
Nastala je tišina. Jako, jako duga tišina. Kad bih vam rekao da su se riječi kondenzirale u zraku, zazvučalo bi kao jeftini krimi roman sa kioska. Bakić je trzao rukom dok mu se licem igrao lagani lahor vjetrova sa planina koje njedre najsvetije indijske mistike. Na trenutak mi se učinilo da negdje u daljini čujem sitar.
- Ma svi ste vi narokmančine i punkeri...eto šta ste...- Markov se okrenuo na peti i izašao iz sobe.- kad dođe sebi nek mi se javi na raport.
Kada se Bakić ipak priveo ovoj ograničavajućoj razini stvarnosti, otišao je na raport. Unutra se zadržao punih sat vremena. Izašao je blistajući poput onih koloritnih Krishninih sličica. Za one koji ne znaju, Krishna je onaj pristao mladić boje patliđana. - Sve je u redu - ponavljao je - ma sve je u redu. Obećao je da će pročitati Maharishijevu knjigu.-
Te večeri, dok smo cugali mlako BiP pivce, zaključili smo da je Maharishi je odnio veliku pobjedu.., veću nego onda kad su onomad John, Paul i Ringo pohrlili na obale Gangesa. I bili smo sretni te večeri. Kao da je smisao ponovno zadobila slatkast okus u našim ustima. A onda nas je ubrzo rat raznio po kukuruzištima i neovršenim poljima. Zvijezde mi vele, kada ih plaho upitam, da je ipak bilo zapisano da one tople jesenske večeri sretnem sebe kako hodam otvorenih očiju srebrnom patinom zagrebačkih pločnika. Majora Markova spržila je kumulativna negdje na prilazima Vukovara. Maharishija će, uz malo sreće, pročitati kao frustrirana profesorica zemljopisa, u nekoj drugoj, sretnijoj inkarnaciji.
Mnogo godina kasnije, dobio sam pismo u kojem je bila samo fotografija mršavog nasmijanog mladića u levitaciji.
Svaka ptica svome jatu leti - pisalo je u donjem desnom kutu.
E moj Igore, samo da te ne obori protivazdušna negdje iznad Zvezdare.
Post je objavljen 24.06.2004. u 10:09 sati.