Ponekad je dobro znat da je netko tu negdje tko će te podržati.
Tako i ja ovih dana imam baku koja trpi sve moje gluposti. Naravno mogu se glupirati još danas dok staraca nema.
Najprije u petak kada zbilja nisam znao da će ekipa ići van (bilo je planirano kino). Tako ja jurim i spremam se jer nemam slobodnog vremena za sebe. Gore sa kata derem se baki u prizemlje
"Bakooo!"
"Što je milo?"
"Ajd mi pripremi sendvič za večeru, žurim se!"
"Dobro ali reci kaki?"
"Ma, bilo kaki. Samo majoneza i salama."
Nastavljam svoj urnebesni ples po kući
"E, a nema majoneze više!"
"Onda samo salamu stavi."
A već je unaprijed mislila i sendvič broj 1 je bio zamotan, a bome i salveta me čekala u slučaju da se zasvinjim. Ljubim baku, ali u brzini zaboravljam joj zahvaliti
Vraćam se doma u četiri - pola pet ujutro. Naravno da je čula kada sam ušao. Imala je onaj pogleda na licu:
"Sam sebi radiš sranje, ali te neću cinkat starcima."
U subotu ujutro naravno da sam prespavao svoju mobilnu budilicu i baka me budi jer zna da imam dogovorenu kavicu sa Lidranovcima u 10 na špici (veliki pozdraf, moramo to ponavljati češće)
"Dušo, želiš li kavu?"
"Joj, fala, može, a ako možeš napravi i sendviče onak kak si jučer"
Ja shvaćam da imam 10 min do busa. Munjevito se spremam, što inače radim tek pola sata nakon buđenja. Dolazim u kuhinju, a sve je već spremno. Derem se...
"HVAAALA!"
"A kad se kaniš vratit?"
"Oko podne. Adio!"
... i izlazim van. Anka me već čeka na trgu. Sa kavice se vraćam u pola dva ali ručak je topao.
Ah bako Bog te blagoslovio i poživio!
Sa štovanjem, Ribac
Post je objavljen 01.05.2005. u 16:23 sati.