Ajme meni majko moja...
T.i M. se uspavljuju, ja sidim tu u boravku i sve oko mene nešto krcka, šuška...br...strah me za popizdit.
Jel vas strah?
Jeste i vi paranoični ka i ja?
Fascinira me, stvarno...
Sićam se kad sam išla na fax, u Splitu, a davno je to bilo, živila sam na Sućidru (nešto ka zagrebačka Dubrava recimo:) i bez imalo problema san svaku noć oko 3, 4 išla sam na noge doma.
Nekad bi (ako san bila preumorna) stopirala policiju (isključivo policiju) pa bi me oni prebacili, a najluđe od svega je bilo šta je u policiji radio jedan moj susjed sa otoka i često je patrolirao baš na Sućidru.
Nego, poanta je u tome da mene NIJE BILO STRAH!!!
Ničega...nikoga...sama kroz šumicu navečer bez imalo problema.
Ma uvjerena san, sve da me neko i mislio napast, uteka bi koliko san bila samouvjerena.
U stanu mi je isto bilo ok iako san bila u prizemlju, malo poviše ceste, kakav strah čoviče...ko je vidio strašit se.
Ja sam big girl (bila:).
Eee...a sad san big mama i strah me vlastite sjene.
Matere mi, ostanu li sad vrata od kuće slučajno otvorena ospem se od muke.
Nije mi bitno ni to šta imam oooooooogroman vrt i ogrooomnog pasa koji laje i na mrave...ne, ne...ne daj bože ostavit vrata otključana...
E, ova "moja" kuća tu u metropoli ima 4 kata sve skupa: podrum, prizemlje, prvi kat i potkrovlje...
Prvu godinu san hodočastila od prizemlja do prvog kata: ni gore ni dole.
Od straha naravno.
Drugu godinu san ušla u podrum a treću u potkrovlje, šufit, tavan, kako bi rekli ovi moji purgeri.
Čak i nije bilo tako strašno ako san išla po danu.
Kad san rodila držala san se svoga kata i vrata su uvik bila zaključana kad smo nas dvoje bili sami.
Palo mi je napamet i fotelju naslonit na vrata al znam da bi ovaj moj mamlaz dobio fraze (kako se to dobije fraze???) pa san odustala od te ideje.
Eeee, dragi moji, onda mi je došla kuma moja opaljena, bračka...
Kad su se ona i ovaj moj mamlaz našli i počeli pričat.
Litra prošeka, šteka cigareta i njih dvoje udri u beside cilu noć.
Izdurala san neke dvi ure s njima.
Al te priče...majko moja...
Te duhovi, te anđeli, te sprovodi, te legende, te mitovi, te vrazi, te kosti, te modrice, te...uf.
Ja volin te priče, i sama ih prepričavam i znam masu...ali tu mi jednostavno ne pašu.
Ne znan zašto?
Nakon te seanse san se nekako spustila na doljnji kat, upalila sva svitla usput i išla svekrvu zamolit da mi posudi križ, raspelo.
Iako je bila ura iza ponoći, zatukla san brokvicu poviše vrata od kuhinje i eno ga dan danas tamo visi.
Zlu ne trebalo.
Otkrit ću van tajnu.
Saznala san otkud ta nelagoda, taj strah i paranoja u ovoj kući.
Imamo duha tu doma.
Je, majke mi.
Duh svekrvinog bivšeg muža.
T. mi je to teškom mukom priznao, jedne večeri kad sam se paralizirala od straha na ulaznim vratima.
Ništa nisam vidila, osjetila sam strahovitu hladnoću i vanljudski strah.
Nakon šta mi je donio cukra (natreena, ja ne konzumiram cukar:) i vode, priznao mi je.
Od tad mi je lakše.
Sprijateljila sam se duhom i sad je on moj saveznik.
Tako sam se bila sprijateljila i s imaginarnim Fredijem Krugerom kad san gledala "SUUB" prvi put.
Prvo san se tresla dvi sedmice a onda smo se ja i Fredi sprijateljili.
Poanta ove priče je da se sprijateljite sa svojim strahovima, zagrlite ih i nek vam posatnu saveznici, oni će vas branit od novih utvara, ozbiljno.
Virujte mi.
Ipak, ako se bojite zmija, njih nemojte grlit, nije sigurno :)
Post je objavljen 23.06.2004. u 23:48 sati.