Prestajem karat od danas na dalje. Oh da. Mislim, možda je to samo faza u mom djelovanju između krajnosti, ali osjećam to ovaj put.Skroz. Then again, uvijek osjećam neki kurac skroz da bi slijedećom radnjom sam sebi skočio u usta. Pogotovo tu na blogu. Al dobro je to. Možeš s odmakom čitat kolike si gluposti pisao i vidjet dal opće odgovaraju situaciji u kojoj si u momentu pisanja bio. Pa kad pogledaš kak si jadan tu i tam bio. Pa se moš i nasmijat i svakaj. U zadnjih godinu dana, zapravo dvije godine, ali baš zadnjih godinu nekaj više, ja otiđoh u kurac po nekim pitanjima. Po nekim drugim sam postao skroz super. To karanje i sranja. Odvratno nekaj. Postao sam 'korektan'. Neke stvari stvarno nisu istina dok ih ne kažemo na glas. Postoji jedan veliki zajeb kod iskrenosti. Pod krinkom iskrenosti, možemo si dozvolit radit apsolutno, ali apsolutno sve, samo zato kaj nam nije bed priznat te stvari. Ne doživljavamo to kao priznanje, nego kao činjenicu. Sjebo sam pokoju vezu. Sjebo sam i više od toga. Poševio svaku ženu koju sam mogao. A mogao sam, bog zna zakaj.
Jako sam vjerovao u emocije nekoć, stvarno jako. Misliš si, ak voliš nekaj il nekoga stvarno jako, nikaj to ne može razjebat i uništit. Ako ti je namjera dobra i ako se stvarno potrudiš, onda to sve ima smisla i ne može propast. Naravno da to nije ispalo tak. Ispalo je ali potpuno drugačije. Ispalo je da sve ode u kurac jer nisam znao kaj radim, ali sam osjećao. Jednom rekoh da bol prekida liječim promiskuitetom i alkoholom. Ne. Tako liječiš usamljenost. Nije teško bit sam, ja volim samoću. Usamljenost je ono s čim se jako puno ljudi bori, u vezama, brakovima, prijateljstvima, pa i sami. Postoje dvije vrste ljudi, bar brijem. Oni koji vole davat i oni koji vole primat. Jedno ne isključuje drugo, samo su omjeri drugačiji. Ja volim davat po inerciji. Jednostavno mi je lijepo vidjet da je nekog usrećila pizdarija koju sam napravio. I volim da mi se dopusti da dajem. E, taj dio sebe sam ja potpuno isključio. Rekoh, postao sam korektan. Flatliner. Bez prave želje i strasti. Kao 13 godišnja curica koja se zaljubi svakih 15 minuta u drugog i brije da je to to, ali u svemu tome je samo korektna, ništa više. To nije ono kaj sam bio i kaj ja jesam.
Zajebano je dok si pretup da bi pružio nekome šansu da ti pruži ono kaj ima za pružit. Kad odbijaš to samo tako. Ultimativno tupilo u kojem postaješ stroj koji racionalizira sve svoje postupke, a osuđuje tuđe koji se eventualno kose sa novostečenom ideologijom. Jer, moramo nekak opravdat ono kaj radimo. Ja sam svoje opravdavao iskrenošću. Kao što znamo, iskren si prema van onoliko koliko si iskren prema sebi. Ako lažeš sebi, tu istu laž na van prezentiraš kao apsolutnu istinu, i ukoliko imaš imalo mozga, izracionalizirat ćeš sve do boli te servirat krasnu demagogiju na srebrnom pladnju, kome god ju servirat treba. Ono kaj sam pisao o ambiciji. Jednako je pretenciozno bit neambiciozan te kritizirat bilo kaj kaj se kosi s onim kaj ti imaš za reć i ponudit. Bilo kakva isključivost je pretenciozna i plitka. Dakle, u tekstu kojim sam pljuvao po ambiciji, bijah pretenciozna pizdurina. Nije da sam istim bio daleko od istine, ali nisam to formulirao skroz kak treba. Pregorko je to nekak napisano da bi bilo ok.
I ta moja filozofija življenja života koji je priča. Ma to je sve jako dobro, samo za priču moraš imat pun kurac radnje, inače ispada ko hrvatske serije. I ja sam imao pun kurac radnje, ali danas sam skužio da to totalno ne želim više. Ne znam koji je kurac, pun mjesec, kaj mi je da sam sad ko čudna tinejdžerska šarena no mala zebra sa ozeblinom. No, formiram se. Jebeš to ak ti briješ da si totalno izdefiniran u svakom momentu. I ne znam kaj želim. Bar to znam. Htio bih ponovo vjerovat u to da je emocija moćnija od razuma. Da je moćnija od bilo čega. Pritom mislim na ovu pozitivnu, ljubav i ta sranja, ne? Htio bih voljet na način da dopustim nekom da mi da ono kaj može. Uvijek sam se pitao kaj se dogodi ljudima da se ne usude primiti kad sam želio dat. Sad znam. Manjak emocije, osjećaj licemjerja u slučaju primanja. Skroz se čudno osjećam, sjebano čak možebitno. Kužio sam ja da ovo kaj radim ne valja već dugo, ali drugo je to isto osvjestit emocijom. Baš te pojebe. Oh, drito. Veliki jebač. Moj krasan kurac. Neiskreno, plitko, jadno, nikakvo. Nisam nikom nikaj pružil, nit sam htio išta uzet zauzvrat. Odurno sranje.
U rijetkim slučajevima kad sam i htio, popio sam odjeb. To tak valjda ide, no dobro. I trebao sam, jer jebeš ovakvog tipa. Ne samosažaljevam se sad, samo pišem stvari kak ih vidim. I imam loš zamjenski auto. I stvarno bi htio voljeti opet. I zaljubit se u nekog za kog bi imao filing da je oduvijek tu. S kim ful mogu bit blizak. I pije mi se kola sad. I dovest se u stanje u kojem zapravo imam kaj za pružit i primit prije. Recimo. Nemam pojma kaj bi htio, serem bezveze. Baš sam u nekakvom čudnom raspoloženju, nabijem pun mjesec na krasan kurac. A možda mi se pije fanta a ne kola. Samo da su mjehurići pa da malo grebe za grlo. Ne želim bit ovo u kaj sam se pretvorio. Ne sviđam se sebi. Poteram se u kurac. Da li se bolje osjećam sad kad sam ovo napisao, ili nisam napisao ništa? Zbunjen sam, oh opet. Al bar znam da su sva ta karanja i sranja totalno jeftini bullshit. I nije bio ego u pitanju. Nego sam bil usamljen. Dal ću prestat bit usamljen ako prestanem karat? Sumnjam. Al bilo bi fino da idem s dečkima na nogomet nedjeljom. Druženja radi.
Post je objavljen 29.04.2005. u 03:22 sati.