Bio je to lijep u sunčan dan. Ne, ipak nije, bio je to još jedan običan dan koji nikome nije ostao u posebnom sjećanju osim radi činjenice da sam tada krenuo na put. Iako sam na taj put kretao sam i nitko nije bio zbog toga oštećen na bilo koji način neki ljudi baš i nisu pozitivno gledali na tu ideju no s vremenom su se privikli što i nije bilo tako čudno. U tu pustolovinu kreno sam sasvim nepripremljen i bez ikakve prtljage. Znali su reći da su to neke moje fiks ideje no nisu me mogli razuvjeriti kao što ih ja nisam mogao uvjeriti u svoj naum. Danas nakon dulje vremena ponekad me znala uhvatitu misao da su možda ipak bili u pravu no stati bi bilo nerazumno. Ne toliko zbog prijeđenog puta koji bi otišao u nepovrat već zbog ljudi koji me prate i koji su se dosta nerazumno vezali za mene i moju avanturu, a ja pak za njih i njihovo mišljenje.
Nisam ni mislio pisati o mojoj avanturi ali neki događaji su promjenili moje mišljenje. Sada znam da nisam trebao nikada krenuti. Toliko toga je izgubljeno. Pitam se zašto mi netko nije mogao reći razlog protivljenja, a ne ovako, nauči sam, nauči na svojim greškama. Ovo nauči sam mi se čini najgore. Iako sam naučio putovati sam, nisam se nikada navikao na to. Sada kada je ta činjenica veća nego ikada prije nemam volje nastaviti, no to je nerazumno.
Sve se ponavlja. Ova situacija će biti zasjenjena težom, bol nekom jačom, ... .
Stati nema smisla jer će ovo stanje proći, no opet će se ponoviti. Tako do kraja ako kraj postoji, kraj onakav kakav se ja nadam da je.
Post je objavljen 28.04.2005. u 15:52 sati.