Ništa ne može da zameni prednosti koje ovakav život pruža. U to ubrajam posebnu dinamiku koja karakteriše gradski život, blizinu svih potrebnih i nepotrebnih objekata, potpunu nezavisnost od varljive ćudi gradskog i međugradskog prevoza, vreme koje nije potrošeno na besciljni transport sebe od-do ... nekako baš volim da izađem na ulicu i da sam odmah u središtu zbivanja, volim što sam deo te nezaustavljive gradske vreve i retko šta bi me nateralo da istu zamenim brojanjem komaraca u nekoj neznabožačkoj pripizdini.
Ipak, da ne ispadne da mi je ovakav život apsolutna svetinja, priznajem da postoji jedan razlog zbog kojeg bih razmislila o povlačenju u lobotomiju seoskog života.
Raznorazni zgubidani koji se osećaju pozvanim da svrate svaki put kada su "u prolazu".
Nemoguće je opisati koliko mi ova poznanička kategorija ide na nerve. Jer, bez obzira na to što su vas upravo uhvatili u spremanju kuće, večeranju, popodnevnoj dremci ili gledanju omiljenog filma, ovi ljudi naprosto neće otići negde drugde niti će im pasti na pamet da vam se sledeći put najave. Teško je zamisliti da u današnjoj eri komunikacije određena skupina ljudi baš nikada ne stigne da stisne tih par tipki neophodnih za proveru svoje dobrodošlosti niti će se bilo ko od njih osetiti barem malo krivim što vas je u nečemu prekinuo. Naprosto, vaš im strateški položaj odgovara pa se vi češite što ste se skućili tamo gde je svima usput!
Iako sebe ne mogu okarakterisati kao “otirač” priznajem da mi je sve teže da sa ovakvim egzemplarima izađem na kraj. Pošto su moje tehnološki izazvane babe iz susedstva već poodavno razjebale i interfon i bravu koja uz njega ide, jedina barijera koja odvaja moje nenajavljene posetioce od moje privatnosti jeste 3 cm drveta u vidu ulaznih vrata. Tih je 3 cm, kako već i sami pretpostavljate, nedovoljno da sakrije znake života unutar kuće pa je samim tim lako utvrditi da li će kucanje ići u prazno ili ne. Meni je potom, kao svakoj dobro vaspitanoj osobi, malo teško da se pretvaram da me odjednom nema zbog čega sam prinuđena da vrata nevoljko otvaram u raznoraznim nečastivim izdanjima.
U početku sam ovakve iznenadne vizite trpela sa sebi nekarakterističnom ljubaznošću. Svako bi bio lepo dočekan i još lepše ispraćen. Kasnije sam utvrdila da moje posetioce ovakav pristup navodi na pomisao da na njihove prepadačke posete gledam sa odobravanjem pa sam promenila strategiju. Ipak, ni sva namrgođenost, raščupanost i nered nisu bili dovoljni da ih ubede da je za njihov audio-vizuelni ugođaj bolje da otpočnu sa najavama. Otrpeće oni svašta, samo da uđu “na 15 minuta”. Da se razumemo, na “15 minuta” bi ušli i da im kažete
- “Ej sorry ali stvarno sam u frci, sutra imam ispit koji spremam već godinu dana”
- “Nije baš zgodno, upravo sam u krevetu sa nekoliko rasplodnih pastuva”
- “Izvini ali baš sad razbijam glavu svom bratu”
- “Leprozna sam i upravo mi je otpala jedna sisa”
Tih “15 minuta”, neminovno, nikada nije “samo 15 minuta”. Makoliko vi vremenski i situaciono otpadali od frke, oni će uvek iznaći razloge neophodne da svoje obitavanje u vašem personalnom prostoru barem malo produže. Kad su već tu, iskoristiće zgodnu priliku da svoju predstojeću posetu najave nekim drugim ljudima. Ili će pak nešto staviti pod zub, pa neće valjda gradom bazati gladni?
To što ovo nije eskaliralo u pojavu hroničniju od mog bronhitisa, mogu samo da zahvalim drugim ko-avanturistima koji su svoje guzice doselili u centar grada. Sada se barem stiče utisak da razni drugi nesretnici i ja teret ovih poseta iz pakla manje više zajednički (pod)nosimo. Ipak, da ne ispadne da priča ima happy-end, gde bismo svi bili da nije
Rođaka iz unutrašnjosti
Mislim da su moji roditelji tek odlaskom u glavni grad shvatili koliko rođaka zapravo imaju. Da se razumemo, to su uglavnom pristojni ljudi koji vas ponekad čak i nazovu iz zabrinutosti za vaše zdravlje. Ipak, postoji tu i jedna kategorija (daljih) rođaka koja vaše obitavanje u centru zbivanja koristi kako bi vas pokrstila u svoj info-centar, kurirsku službu, eskort agenciju, bed and breakfast i sve što uz to ide. Neretko će, iz nepatvorenog ubeđenja da se baškarite u kilometrima slobodnog vremena, od vas tražiti nemoguće. Recimo, da u roku od 2 dana saznate šta im je potrebno za dobijanje neke vize, da im sva potrebna dokumenta pribavite, da ih u 6 ujutru dočekate na stanici i odvedete do ambasade u kojoj svi čekaju samo na njih. Ovde moja obaveza prema njihovoj vizi uglavnom ne prestaje jer se od mene neretko očekuje da im nađem “vezu” (po njima samim tim što živim u Beogradu istu neumitno imam) i da njihovu "stvar" malo "poguram”. Na ta njihova očekivanja mogu samo da odgovorim: super ste vi ali talk to my middle finger!!
Postoje i rođaci koji moj kućni telefon shvataju kao svojevrsni info-hotline pa s'toga očekuju da u posedu imam najrazličitiji spektar znanja tipa radno vreme njihovog kardiologa ili železnički vozni red. Kada im kažem da nemam pojma i da im je najbolje da za sticanje informacije upotrebe tamo-neki-broj-telefona kojeg sigurno mogu naći u svim novinama oni će me, sa patinom u glasu, ipak zamoliti da taj neprijatni informativni razgovor obavim umesto njih. Time zaključujem da je gradsko poreklo kao predispozicija, apsolutni must za komunikaciju sa raznoraznim službeničkim osobljem i sličnim nadrndanim telefonistkinjama. Amin!
Moji rođaci, često i iz različitih razloga, odsedaju u mom domaćičkom INN-u. Većina je stvarno vrlo fina, uvek se najave dobrano unapred pritom se izvinjavajući do neba zato što ih njihovih 273 pregleda primorava da kod mene prespavaju. Takve mi je ljude uvek gušt da primim i uvek se duboko saosećam sa nemilim razlozima njihove posete ovom lepom ali ružnom gradu. Ipak, među rođacima ima i onih drugih, koji smatraju da su određene sedmice u godini bespogovorno rezervisane za njihovu posetu i da istu ne moraju posebno najavljivati baš svaki put. Moje im stanište dođe kao stan u Beogradu kojeg nikad nisu imali. U takve ljude ubrajam svog petorazrednog strica kojeg, doduše, zaista ne poznajem ali koji se (do pre par godina) redovno pojavljivao poslednje nedelje avgusta sa sve ćerkicom i izjavom “Mi došli da se malo provedemo, nadam se da ne smetamo?". Ne, izvol’te, baš sam se pitala šta ću sa sobom ova četiri dana. Pošto ovaj stric poseduje stanoviti talenat za višesatno nestajanje u nepoznatom pravcu, pod onim "da se malo provedemo" podrazumeva da ja malo provedem njegovu ćerku koja ima 10 godina i kojoj sam interesantna otprilike koliko i meni mogućnost da Roberta Mugabea muči urastao nokat.
Mnogim je rođacima bez daljnjeg najinteresantnije da nas iznenade pred Novu Godinu kada moja kuća obiluje neograničenim krkanlukom i manjkom naše uobičajene nadrndanosti. Pošto nevoljno spavamo na podu, ponekad smo primorani da neke od njih pre vremena vratimo kući što ih, naravno, neće sprečiti da višednevnu novogodišnju posetu ponovo pokušaju sledeće godine ... i sledeće ... i sledeće.
Čitajući sva ove moje prethodno napisane umotvorine stičem utisak da ćete pomisliti da sam ja jedna negostoljubiva, nadrndana baba. Ok, druga dva možda i jesam ali prvo – ne. To vam može potvrditi svih onih milion ljudi koji su u mom životnom prostoru, u raznim svojstvima, obitavali od početka godine. I uvek sam tu kada nekome treba da se kupi lek, knjiga i ostale potrepštine koje je svakako lakše naći u velegradu nego negde drugde. Ipak, morala sam negde da izreknem svoje neprocenjivo mišljenje o onima koji me tretiraju samo kao vlasnicu pogodnog besplatnog svratišta u centru grada. Morala sam to da učinim sad, dok još nisu otkrili da sam veleposednik još jednog hip-svratišta. Ovog, virtuelnog.
Disclaimer: Ovaj tekst se ne odnosi na:
1. meni drage prijatelje koji su uvek dobrodošli
2. jedinu koleginicu sa fakulteta koja ovo čita
3. bliske rođake koje volim i koji to znaju
4. dalje rođake koji svoje posete uvek najave
5. raznorazne belosvetske putnike dobronamernike
6. G.K. poznatijeg pod nadimkom Ključ
7. Vas koji ovo čitate i koji me osvedočeno niste ni jedanput iznervirali