Pa da počnem, jučer mi se nije dalo pisat al ću danas lijepo pisat o tome kako sam dobio novog peseka, teći po redu, 2 i pol mjesečni labrador (s genima koker španijela) Lino, i čuvat ću ga godinu dana a onda odlazi na obuku za vodiča slijepih osoba. To je u mojoj kući treći pas ( da se razumijemo imam kuću, ne stan i imam jedno jako veliko dvorište) i meni je još uvijek okej mada imam odsjećaj da imam zoo doma.
E sad da ovo veselje zaustavim, razmislite; ili bolje "imagine" :), tamo u toj udruzi koja se brine o tim psima ostao je jedan mali žuti labrador (nisam zapamtio ime) koji je tamo jadan, sam i sve što ide uz to...
PA ZAR TO NIJE TUŽNO!!!! Ozbiljno, mrzim takve situacije, ili kad vidim da je neka osoba ostavila male peseke jer im se neda ih čuvat doma. Pa da određujem zakone, te bi se osobe odmah bez ikakvog pitanja (dobro bar bi suđenje bilo) streljaj ili muči (izbor njihov). Inače sam anti sve mučenja i zagovornik sam mira i ostalog ali takve stvari se moraju kazniti, uostalom klin se klinom zbija jelda? I sad si ja razmišljam, ajd sebe stavite utakvu ulogu, dsa vas nekamo ostave... same.... pa koji bi čovjek to podnio, ja smatram pse ljudima i zato jest onaj prvi pas kojeg sam udomio za vodiče slijepih među najboljima u hrvatskoj (evo to sam zaboravio spomenut da sam imao jednog psa na čuvanj, tj.još jednog prije and her name was Afra), eh to su meni muke i to mi srce lomi. I ZATO MRZIM OVAJ SVIJET, mrzim život jer jednostavno niej fer. Nemojte me krivo shvatit, ali ja vjerujem u Boga ali kao da on ne vjeruje u mene... eh sad sam skrenuo s teme, ah nema veze..., uglavnom molim vas udomite psiće mačke i ostale živine da bar meni bude lakše, will ya? Thanks.....
Ajmo sad na drugio dio mog dana
vrijeme radnje: Odlazak s dramske na biciklu, 22:10
Vozim se ja tako u ful šprintu i malo sam ljutit jer sam baš mislio što da napišem na blogu (plus još me je uvrijedio jedan hm "kolega" stariji od mene da mi je tata bio seljak, ima veze s predstavom, a meni je otac umro prije 6 god., pa sam se ja malo uzrujao i kad je bilo gotovo šprint pod noge i vozi se dokle možeš).
I tako uz spust dođem do djela gdje je manja stazica i izlaz na autobusnu postaju prema cesti.
Pretičem jednog sporijeg biciklista i na nogostupu naglo skrećem.
I vidi Boga meni guma lagano prazna i potegne ona mene vijuuuu i nađem se ja na podu.
Sreća nsiam ništa slomio (bilo bi mi to negdje 9-ti put u životu da sam se slomio, da volim radit vratolomije :))) ali sam si tako lakat izsakatio i desni dlan (pišem llijevom rukom ali boli ) i gadno natuko nogu. Al bar je mobitel čitav za razliku od onoga puta kad sam pao s motora i razbio mobitel a meni ništa. Ah što ćeš takav je život...
Jelda guba dan??
i meni je tak skoro uvijek, volim razmišljati i razbijati se.
Još malo pa destinacija mirogoj.
I da, molim vas udomite tog psa, pliz
Post je objavljen 26.04.2005. u 22:48 sati.