Tako često gledamo, a ne vidimo. Slušamo, a ne čujemo. Uzalud tražimo, a ne pronalazimo. Mislimo da je tako teško naći stvar, osobu ili situaciju koja bi nas iskreno razveselila. U svemu vidimo tek monotoniju, prolaznost i ispraznost. A rijetko se zapitamo-pa dobro, zašto je sve to baš tako??Zbilja, koliko često imamo vremena stati, razmisliti, osvrnuti se oko sebe i potražiti u nekome ili nečemu dublji smisao? Ili možda još bolje-koliko to uopće želimo? Imamo li snage pogledati u oči stvarnosti onakvoj kakva bi mogla biti da se samo malčice potrudimo? Jer- zašto prihvaćati stvari onakvima kakve jesu, onakvima kakve se možda samo čine u našoj glavi, našem biću? Zašto ako znamo da bi mogli živjeti bolje i potpunije? A sve to samo kad bi dnevno imali samo par minuta za sebe i ono što želimo. Možda nećemo sve odmah ostvariti, možda neke stvari nećemo učiniti nikada, ali kako znati «što bi bilo da je bilo» ako ne pokušamo?
Post je objavljen 25.04.2005. u 20:10 sati.