Bilo je jedno lipo sunčano litnje popodne, proliveno svježim maestralom. Ja sam se igrao u dvorištu kuće na lanterni, a otac je piturava grilje. I ta je dužnost zapadala svjetioničare, kao i sve ostale, koje se tiču kako održavanja svjetionika na životu, tako i održavanja njegove životnosti… Pored nas je, na zidiću bio jedan "RIZ-ov " radio-kazetofon, kojeg je otac baš nedavno kupio, u to vrime vrhunac tehnologije, jer je čak imao kazetu za snimanje omiljene glazbe s radio stanica. Jednom je ćaća čak dao intervju nekoj radio-postaji na pomorskoj večeri (koja i danas ide za sve hrvatske pomorce i one koji su na kopnu), i to smo snimili na neku od kazeta. No taj put sam prvi put čuo stihove:
"Lipo li je, lipo li je, na lažini suvoj ležat… "
Zagledao sam se u jednog galeba, stao je na srid zidića i odmarao. Ponekad zna doći nekoliko njih, u potrazi za ribom, a često stanu na kamen, poput mnogih ptica, samo da bi odmorili prije povratka ili nastavka svog samo njima znanog leta. Ovaj put je bio jedan – jedini. Srebrno-bijele boje, veličanstveno je izgledao na litnjem suncu…
"…na osami, pokraj mora…"
Ka ditetu, bilo mi je zanimljivo tjerati ptice, trčkarajući uokolo, pogotovo kad bi otac čistio ribu od dnevnog ulova, no ovaj put sam se samo zapiljio, slušajući stihove…
"…nad pučinom, tebe gledat, moj galebe…"
Zamislio sam tada prvi put kako to ptice mogu letjeti, a ljudi ne mogu i u mojoj djetinjoj glavi rađale su se Da Vincijevske i Vrančićeve ideje o letenju, te sam na papiru kasnije crtao krila, koja bi jednom mogao staviti na leđa i pridružit mu se…
"…tebe gledat, s tobom letit, povrj' svega nimat straja…"
Maestral je pojačavao, galeb je ostao stršati i unatoč vitru, izgleda da mu je bilo lipo, ma gušta je, samo… bija je sam…
"…pa prkosit svakoj buri, i neveri ča sve vaja…"
…prošlo je još neko vrime, galeb se odmorio i odletio negdi… iako sam ih viđao svaki dan, ovaj je nekako posebno bija lip, tako nekako neobičan; valjda zbog pisme, koju sam tad čuo po prvi put… bilo mi je ža šta me napušta – taman smo se sprijateljili…
"…ča sve vaja u svon bisu, da i more vrije pini…"
Pitao sam se, kako će sad po vitru letit do kopna; kuda ide, zašto ne pričeka jutro, čekaju li ga cura i mladi… znao sam kad s ćaćom odem na kraj (=kopno), da se moramo uvik vratit do poslijepodne, jer kad krene maestral, teže je pristat i opasnije je brodicom se uputit na otvoreno more… zato, zašto se galebu žuri, hoće li se umorit, hoće li ga vitar negdi bacit? Svašta mi se motalo po ditinjoj glavi… pita sam ćaću; reka mi je da će se on vratit sutra i bio je u pravu…
"…bit gospodar u srid svega, život klicat u visini…"
Vrtio se oko lanterne, gledao sam ga sve do trenutka, kad je nestao u bliješteće Sunce, od kojeg nisam mogao ama baš ništa vidit…
"…u visini kada Sunce bez pristanka nama sije i da ništa na tvom nebu i na moru bisno nije…"
Tada je nestao… čekao sam ga drugi dan, nije došao… može zvučat glupo, ali zapamtio sam ga po nečemu, i svaki koji bi doša, nije bija taj… ni ove priče se ne bi sitija, da nedavno nisam doživio "deja vu" na rivi, u gradu di živim, u vrime kad se nevera spremala… sletio je jedan galeb, potpuno sličan "mom galebu"… stiskao se uz neki zid i čekao da vitar prođe…
"…bisno nije dokle krila tebe nose kud god želiš pa neveri oli suncu ti se rugaš i veseliš…"
Dotrčao sam doma, da se sklonim od vitra i očitog litnjeg nevrimena šta je tribalo krenit. Upalija sam kasnije televiziju i vidija Olivera di piva "Galeba", nije ga bilo dugo s tom pismom, pomislio sam, no odmah potom čuo sam ružnu vijest… nema više onoga, koji ju je napisa… u Dnevniku od 19.30 jednostavno je reklo: "Umra je Z.Runjić"…
"…na osami, blizu mora, dok se Sunce Zemlji smije, slušan tebe kako kličeš,
Lipo mi je, lipo mi je…"
…i sada puštam Olivera, pa klape Trogir i Jelsa da pivaju tu pismu do kraja… Shvatio sam jedno; moj galeb je bija zapravo uvod u vrime koje tek dolazi…