Probudil me zvuk bušilice koja razbija beton. Susjed je odlučil da je vreme, nakon 30 let u ovoj zgradi, za generalnu adaptaciju kupaonice. Moram priznat da bih mu najradije otišel gore i objasnil par stvari glede buke u 8 ujutro, al, naravno, ne bi bil u pravu. Radni je dan, a mastori rade od ranog jutra.
Njemu, a i svima ostalima, je, naravno, nebitno i nepoznato da sam se zadnjih par dana uredno napijal. Jednostavno, nakon tolko dugo izolacije i vlastitog mraka, baš mi je došlo. A i bil sam u društvu sa meni vrlo dragim ljudima, pa i mamurluk nije tak težak ko kad se naližeš jer ne znaš kaj bi drugo.
Ovaj tjedan me čeka još xy pretraga, kaj znači da bum svoja jutra provodil čekajući po bolnicama, plaćajući nebrojene participacije i kompletne preglede. Ono kaj je frustrirajuće je da su svi nalazi u redu. Ma naravno da sam sretan zbog toga, al, majku mu, i dalje ne znam kaj mi je. Ne znaju ni doktori. Za koju su vražju mater studirali kad niš ne znaju? Sve je u redu. Je, moj kurac u redu. Onda vas gospodo molim da me prikopčate na aparat koji će mi vratiti sjećanja, možete mi uploadati i ona loša, boli me kurac, samo ih vratite.
U petak sam se našel s blogerima. Sreća da su se Film i Punoglafko pojavili u srijedu na mojim vratima potpuno neočekivano, dobro me iznenadili, donijeli mi člansku iskaznicu udruge i pozvali na izložbu slikara Branka Čavlovića, pa sam tamo upoznal i Sadistica i Kontemplativu. Tak je i petak prošel u manjoj napetosti, jer sam znal da buju tam ljudi koje znam, pa će i upoznavanje s ostalima proći bezbolnije.
Upoznah dakle hrpu ljudi, nemojte se ljiti kaj se ne sjećam svih, al malo mi koncentracija u banani. Završili u Saxu, što je za mene bila još jedna avantura. Tamo sam shvatil da ne volim gužvu, zadržal se kratko, Film mi je izigraval taksijanera i odfural me doma. Hvala stari.
Mamurna subota je počela uz jaku kavu i dobro mastan doručak. Onda me nazval jednako mamurni Vincent, Amerikanac na privremenom radu u Hrvatskoj. Eto koliko smo jaka država, kad Ameri dolaze k nama delat. Zatrčali se do Jaruna na papicu, a kak se klin klinom izbija, trznuli i pokoju pivu pa je mamurluk popustil. Popodne sam se igral detektiva, jer mi je trebala jedna informacija, pa sam ležal u krevetu i telefoniral okolo.
Onda je zazvonil mob i frend je pozval u lokalni na cugu. Tamo je bilo još nekih frendova, pa smo nastavili lupat po pivama i pelinkovcima, betonirali smo naša prijateljstva uz alkohol i Johnny Casha do 2 ujutro. Nedjelja uz alkoholni proljev i mamurluk, Vince je navratil na sarmu i Balkanskog špijuna, sve u svemu vrlo smirena nedjelja.
U utorak me čeka promocija DVD magazina Agrest 3D, u kojem je moja uloga zamjenika glavnog urednika svedena na pojavljivanje u “creditsima”, jer nemam blage veze o ničem, nemam pojma da li sam uopće sudjeloval u bilo čemu oko magazina, pa je Punoglafko sav sretan, jer me može konstantno zajebavat da se od mene i u budućnosti očekuje minimalno isti angažman. Ovaj tjedan ću navratit do posla, što me ispunjava nervozom. Ponovno upoznavati ljude s kojima već par godina provodiš dane, a sad više ne znaš ko su, ponovno sjesti za svoj komp i blejati u njega jer ne znaš di se kaj nalazi. Al sredil bum ja to, stisnul zube i dokazal sam sebi da sam u stanju iščupat se iz sranja.
U petak ću na radio, odradit prvu emisiju nakon gotovo dva mjeseca. Daniel ima strpljenja u objašnjavanju kaj smo u stvari radili, a i snimil mi je dvije emisije na cd, tak da se upoznam sa koncepcijom. Mislim da bum se snašel, jer sam skužil da smo u stvari puno kenjali i smijali se ko napljugani, pa mislim da bum se uspjel uklopit. Nervoza, naravno, prisutna.