veseli sadržaj je nekaj kaj nećete sresti ni u ovom blogu. da, cijela ona priča s njim se nastavlja. jučer sam bila u našoj obližnjoj šumi jer je bilo organizirano čišćenje i poslije je bila zafrkancija s potezanjem užeta i takvih sranja a moj dragi je takoder trebal biti tam. ja sam krenula prije jer sam se morala naći sa svojom dramskom skupinom oko 14 h, a on se doma trebal učiti. i dogovorili smo se da me nazove kad dode do jednog dućana pa da dodem onda po njega jer nas je bilo dosta komplicirano naći.i nije bilo sto posto sigurno da dolazi, al sam mislila da bude, a ak ne, da se bude barem javil. al očito je jedan sms previše za očekivati od njega. uglavnom, bila sam užasno razočarana i žalosna, pa sam se našla s martinom oko pol 7 kod fontane i nas dvije smo lutale po parku i na kraju smo se bacile na moju dekicu koju sam imala u ruksaku. pogled na skoro zamračeno nebo je nešt najljepše kaj se može videti. bile smo baš kod starog grada, iza ploča. i počela sam razmišljati zakaj jednostavno nisam jedno od onih prastarih drva koja tam već stoje od pamtivijeka. samo bi gledala i promatrala kaj se oko mene dogada, bez ikakvih posljedica. niš ne bi moglo utjecati na mene i moje raspoloženje osim vjetra. ako bi zapuhal vijetar, plesala bi do besvjesti, a ako bi padala kiša kupala bi se i čistila od svih zmazanoća koje sam doživjela od posljednje kiše. moje misli prekinul je martinin mobitel. zval ju je kiki da su on i rajter kod nekvog kafića, da dodemo do njih. kikiu je danas 18. rodendan pa je jučer mislil nas malo počastiti. i dobro, imali su amaro u torbama i krenuli smo prema drugom djelu parka. opet smo na friško pokošenu travu stavili moju dekicu i nas 4 smo se pobacali i počeli piti taj prokleti amaro. moram priznati da i nema baš neki okus. i nakon nekog vremena sam primijetila da je nekolko metara od nas vlatkovo društvo, al njega nisam vidla. tak dugo dok mi martina nije usmjerila pogled prema drugom djelu parka di su bili vlatko i kleme - njegova frendica iz razreda. zaderala sam mu se bok, i došel je do mene. pitala sam ga zakaj se nije pojavil u šumi i zakaj se nije niti javil. i izgovori su počeli: učil sam se, bil sam umoran pa sam si malo prespaval... pričaj mi priče... i dobro, poljubili smo se, dogovorili da se danas najvjerojatnije vidimo i on je krenul prema doma. ja sam se danas probudila oko 11, naručali smo se oko pol 1 i otišli smo malo do bake. od bake smo došli u 17 i čim smo došli doma sam ga nazvala da se dogovorimo di se i kad nademo. pitala sam kaj radi, a on mi odgovori da ima pauzu od učenja. pitala sam ga dal se vidimo, a na to mi veli da mu se baš i neda. pop...ila sam na to i još smo tak nekaj razgovarali i na kraju smo opet nekak došli na temu te je...e šume i zakaj se nije niti javil da ne dolazi i onda se izdere na mene da i ja imam njegov broj i da ak me tak zanimalo da sam ga mogla nazvati. bilo mi je dosta. rekla sam mu samo, čujemo se i poklopila sam. a najgore je to kaj on uopće nije ni svijestan da me povrijedil. a ja mu neću nikaj govoriti. oću da konačno sam skuži da nije ok kak se ponaša i da se konačno ispriča. samo.... mislilm da budem se prilično načekala
dream on, dream on...
Post je objavljen 17.04.2005. u 18:16 sati.