... ustajanje u pol šest... prvo nevjerica... wtf?!?!?
No dobro, što se mora nije teško...
Nakon bauljanja i sudaranja između mene, muža i mačke, vozim njega na posao da bih stigla u 7 u dijagnostički laboratorij.
OK, primaju uputnice od 7, od pol 8 vade - znači ima šanske da stignem na posao u 8.
Usput kupim neki ŽNJ časopis da si skratim vrijeme.
Nadobudno upadam u čekaonu i šok - 40 ljudi me mrklo pogleda.
Helllooooo - pa nije ni dan još vani!!!! Kaj ste spavali tu?!?!?
OK, skužim da ću možda malo zakasnit na posao. Nije problem.
Ostavim iskaznicu i uputnicu, sjednem i pročitam cijeli ŽNJ časopis, tj. ono što me zanimalo, a nije me zanimalo puno.
Onda naravno počnem zijevat po ljudima jer me to uglavnom više zanima. I naravno počnem prisluškivat razgovore, jer me to još više zanima.
Pola 8. Počnu zvat - po 4 osobe u sobu 2. Za 10 minuta opet 4 osobe.
Izračunam: ako se ne ubrzaju doći ću na red za 50 minuta. Ljuuuutaaaaaaa sam ko pas.
Još uvijek sjedim. Kraj mene stoji žena s djetetom. Jebi ga, ustanem se gospođi koja je mlađa od mene ali ima djete. Ok. Stojim. Hrpa ljudi je tek sad nahrupila.
Pa imaju i pravo, koji sam se k... ustajala u pol šest, a ovi će doć na red pol sata iza mene?!?!?!
Čekam. Hvala Bogu ubrzali su se i došla sam na red u 8,10. Eh to sam i ja mislila. Ušla sam unutra u 8,10. Onda sam još čekala da povade krv ovima ispred mene.
Napokon sjedam na mrsku stolicu. Preplavljuje me nelagoda. Ne strah, to sam prerasla, ali onaj osjećaj i zvuk kad mi pukne onu iglu, pa kad mjenja one epruvetice... plup... plup... plup... plup... 4 komada.
"U sobi 1 dajte urin"
"Kaj i to moram? Pa nisam vidla na uputnici"
"Valjda ja znam kaj je pisalo gospodična"
Hvala na komplimentu teta :)
"Dobro, dobro..."
U sobi 1 5 ljudi ispred mene, mješano muško žensko društvo čeka da se popiša u čašicu.
Naravno WC je jedan. Unutra se čuje djete kako plače. Vjerovatno se nemre popiškit a mora.
Nakon valjda 10 minuta su izašli van.
I onda dok su se sve bakice i dedeki iscijedili, potrajalo je još 10 minuta.
U 8,25 izlazim van.
Lijevom rukom nemrem niš jer držim vaticu. U desnoj ruci torba, kaput, kišobran, ŽNJ časopis, ključevi od auta. Ljudi stoje ko more. Prolaza nema. Bacim se na prvog koji mi je izgledao slabašan, ne bi li prokrčila svoj put van.
I napokon, kisik. Auto pali hvala Bogu od prve i krećem radit.
Nalazi su sutra u 10. Je da, izaći ću s posla samo da podignem nalaz.
Svi oni koji radite u zdravstvu sorry, nije ovo išlo vas.
Išlo je našu državu koja nemre otvoriti još laboratorija nego hrpetina ljudi navali na one koji postoje.
Išlo je penzionere koji bi možda mogli doć i malo kasnije pa da si ovi ljudi koji rade mogu neke stvari obavit prije posla.
Eto... I tako sam ja izvadila krv.
Sad ako nalazi budu loši... opet me čeka gologta... nadam se samo da će biti OK.
Post je objavljen 14.04.2005. u 07:17 sati.